Subota, 28.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: LORENCO VIGAS, venecuelansko-meksički scenarista i reditelj

Nestali očevi i kriza kolektivnog identiteta

Iz psihološke perspektive, likovi lidera zemalja dolaze da ispune tu prazninu koju imamo, tu potrebu za ocem koji nikada nije bio kod kuće i kojeg očajnički pokušavamo da pronađemo
Лоренцо Вигас, аутор награђеног филма „Кутија” (Фото: Д. Лакић)

Još sa kratkim filmom „Slonovi nikada ne zaboravljaju”, prikazanim svojevremeno u Kanu, scenarista, reditelj i producent Lorenco Vigas (Merida, Venecuela, 1967) skrenuo je na sebe pažnju svetske filmske javnosti, da bi kruna njegovog tek započetog filmskog stvaralaštva bio dugometražni film „Iz daleka” za koji je 2015. godine osvojio „Zlatnog lava” na 72. Venecijanskog festivala, prvog koji je ikada otišao u Venecuelu.

Tematski, još sa njegovim kratkim filmom započeta je triologija o nedostatku očinske figure, koja je nastavljena filmom „Iz daleka” i sada zaokružena i završena filmom „Kutija”, premijerno prikazanim na 78. Venecijanskom festivalu i pre nekoliko dana nagrađenim „Srebrnim Aleksandrom” za najbolju režiju na 62. Solunskom festivalu.

U „Kutiji” Vigas sada pripoveda o dečaku Hacinu iz Meksiko Sitija, koji putuje po ostatke svoga oca pronađenih u zajedničkoj grobnici na severu Meksika. O dečaku nespremnom za prihvatanjem istine, ali spremnom da tokom slučajnog susreta sa strancem u njemu prepozna sličnost sa ocem, da posumnja u izvesnost očeve smrti i da otvori mogućnost ponovnog uspostavljanja odnosa oca i sina koji mu toliko nedostaje. Kroz ovaj film koji će biti prikazan i na beogradskom Festu, Vigas govori i o besprizornoj eksploataciji meksičkih fabričkih radnika i sirotinje bez mnogo izbora, o masovnim grobnicama širom zemlje u kojima ne leže ostaci žrtava narko-kartela već stradalnika od eksploatatorskih ruku...

Motiv odsustva oca provlači se kroz tri vaša filma koje zajedno možemo smatrati i trilogijom?

Da, možemo, zato što je ova tema, toliko fundamentalna u definisanju pojedinca, mene kao scenaristu stalno privlači. Ko smo ili ko prestajemo da budemo, direktno je, iskreno i moćno povezano sa tim ko je bio ili ko je prestao da bude naš predak. Ko smo mi kao kontinent je pitanje takođe iskreno povezano sa ovim odsustvom. Nije puki slučaj da je Latinska Amerika – gde su fenomeni poput peronizma ili čavizma ostavili tako dubok društveni, politički i ljudski trag, jer je lik lidera iz psihološke perspektive došao da ispuni tu prazninu koju imamo, tu potrebu za ocem koji nikada nije bio kod kuće i kojeg očajnički pokušavamo da pronađemo – svim tim duboko obeležena. Idealizovana politička figura koju, bez obzira šta radi, mi tolerišemo i podržavamo. Razlog zašto me ta tema zanima je jasan – ja odatle dolazim.

Ima li u vašim pričama o nedostatku oca i vaših ličnih iskustava?

U mom slučaju bilo je suprotno. Moj otac, vizuelni umetnik Osvaldo Vigas, uprkos tome što je bio jedan od najvažnijih slikara u Venecueli i kao takav imao zahtevan javni život, uvek je bio afektivno prisutan u mom životu. U mom slučaju mogao bih da kažem da sam uspeo da se povežem sa imidžom latinoameričkog oca na arhetipskom nivou. Kaže se: „Vi ne birate svoje ospesije, one biraju vas.”

Iz filma „Kutija” (Foto: 62.TIFF)

U filmu „Kutija” vaš junak Hacin opsesivno traži izgubljenog oca i ne razumevajući život čini mnoge greške?

Tokom odrastanja u Latinskoj Americi mnogi dečaci su zapetljani sa svojim očevima, u smislu rada sa njima. Počinju da rade u dobu kada im još nedostaje emocionalna čvrstina da bi razumeli koji posao zapravo obavljaju. Kada su još bez vrednosne strukture koja bi im omogućila da razaznaju šta je etički ispravno ili pogrešno. Hacin je suočen sa ovom situacijom. „Kutija” je priča o odrastanju, ali u latinoameričkom kontekstu ona dobija posebnu težinu budući da većinu stanovništva kontinenta čine mladi ljudi. Dakle, stanovništvo koje će odrediti društvenu i političku budućnost generacija koje slede.

Metaforički, ovo je i film o krizi identiteta?

Jeste, jer govori o krizi identiteta kroz koju prolazi svaka mlada osoba tokom adolescencije. Ali film je ispričan u kontekstu zemlje u kojoj se toliko nestalih osoba pronađenih u zajedničkim grobnicama pretvara u krizu kolektivnog identiteta.

Kako biste opisali taj identitet?

O tome razmišljam sa različitih stanovišta: Istorija Latinske Amerike je veoma mlada. Do pre relativno kratkog vremena, mi smo još uvek bili evropske kolonije. Kao kontinent, pokušavamo da shvatimo ko smo i kuda idemo. Moj junak Hacin, u svojoj kratkoj adolescenciji, predstavlja tematski simbol. Simbol koji toj temi pristupa iz različitih perspektiva.

Iz vašeg filma je jasno da iza ubistava i masovnih, sakrivenih zajedničkih grobnica ne stoje samo narko-karteli?

Postoji velika rana koju dele mnoge zemlje Latinske Amerike i ona je temelj. Identitet velikog broja nestalih osoba kao rezultat počinjenog zločina ekstremno desnog krila i diktatorskih procedura i režima. U slučaju Meksika, to je rezultat rata između savezne vlade i trgovaca drogom, a uz to i kao posledica iznude ogromnog broja ljudi koji pokušavaju da uđu u SAD i postaju žrtve kartela i drugih zločinačkih organizacija koje sreću na tom putu neizvesnosti. U slučaju filma „Kutija” reč je o misterioznom nestanku meksičkih žena i radnika iz svih krajeva zemlje, koji dolaskom u gradove masovne industrijske proizvodnje na čudan način „ispare”. Računa se da broj žena koje nestaju na ovaj način u poslednjih nekoliko godina dostiže na hiljade. Moj film ne pokušava da objasni ovaj fenomen, on je samo zasnovan na dokumentovanoj pojavi.

Gledaoce držite u stalnoj dilemi da li je lik predradnika Marija ipak pravi Hacinov otac ili se dečak drži ove ideje po svaku cenu jer ne može da prihvati da su u dobijenoj kutiji očevi ostaci?

Dvosmislenost koja se koriti u „Kutiji” kao pripovedačko oruđe je u kontekstu traganja za identitetom i sama priča ne bi imala razloga da se ispriča da izvesnost postoji. Nejasnoća nas tera da neprestano raspravljamo o tome ko smo ili ko bismo mogli da postanemo. Čekanje na izvesnost o tome gde se nalazi član porodice iskustvo je koje su doživeli hiljade Latinoamerikanaca. Za njih je nemogućnost da sahrani rođaka poput limba, nedefinisan prostor između čistilišta i pakla. Kako možemo znati ko smo ako nismo u mogućnosti da zatvorimo poglavlje odakle dolazimo? Ako neko ima sreću da pronađe ostatke člana porodice i dalje će sumnjati. Za Meksiko, nestali predstavljaju i nemogućnost da se može definisati kao nacija oslobođena prošlosti. Zemlja čija se prehispanska prošlost sukobljava sa savremenim životom i mogućnošću pretvaranja u ono što je njen severni sused.

Vi ste iz Venecuele, ali živite u Meksiku i smatraju vas meksičkim rediteljem i producentom?

U Meksiku živim od 2004. godine i prirodno je da me drugi nazivaju meksičkim rediteljem i meksičkim producentom. Naravno da moja veza sa Venecuelom nije prestala niti može prestati.

Producent ste mnogih filmova meksičkog autora Mišela Franka, a i on vaših?

Tako se prijatelji podržavaju i ta podrška je obostrana. Mišel je mnogo brži i agilniji filmski tvorac nego što sam to ja. On filmove snima gotovo jedan za drugim. Meni je potrebno više vremena da napišem svoje priče. Otuda i ta velika pauza između mog filma „Iz daleka” i „Kutije”. Gotovo sedam godina.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

n ercegovac
Imao sam sreću da vidim dobar deo programa ovogodišnje Mostre, uključujući pobednika. U sećanju mi je ostala „Kutija” (Caja), kao nasnažnije delo u kojem su na umetnički vrlo vešt način izmešane mala i velika istorija. Drugo takvo iznenađenje bio je poljski film „Da ne bude tragova” koji je očigledno izmako cilju svojih finansijera, nudeći publici univerzalnu i aktuelnu priču.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.