Ponedeljak, 24.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Muzej telefonskih aparata na rubu banatske Sahare

Ласло Ереш у свом музеју телефона (Фото: Ј. Даниловић)

Šušara – U malom banatskom selu Šušara (vršačka opština) postoji privatni muzej razvoja telefonije, u kome je stotinak retkih i vrednih eksponata, telefona i telefonskih centrala, koje bi poželele i poznate muzejske kuće. Velikani svetske nauke, Škot Aleksander Grejam Bel (1847–1922), i srpski i američki naučenjak, Mihajlo Pupin (1854–1935), bili bi blagodarni 65-godišnjem penzioneru Laslu Erešu na poluvekovnom upornom i marljivom sakupljanju ovih tehničkih naprava koje već bezmalo dva i po veka doživljavaju stalni razvoj.

Laslo je po završetku školovanja, od 1974, kao telefonista radio u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu. Od tada se posvetio sakupljanju i čuvanju „halo naprava”. O svakom eksponatu mogao bi dugo da priča, o njegovim svojstvima, starosti, poreklu... Svaki njegov aparat je ne samo u radnom stanju nego je i savršeno očuvan. Sve ovdašnje „halo naprave” su proizvodile evropske pa i nekoliko svetskih firmi, a pored svakog od njih je ispisana godina proizvodnje. Ostale podatke ovaj čuvar istorije zna napamet, i saopštava ih posetiocima, uglavnom školarcima i putnicima namernicima.

Poređane aparate na policama u ovom nesvakidašnjem muzeju je najčešće nabavljao na buvljacima, starim firmama ili ih je dobijao od prijatelja.

Najstariji eksponat u Laslovom muzeju je mala železnička centrala iz 1878, samo dve godine je mlađa od prvog Belovog telefona. Ova centrala mađarskog porekla, radila je na pruzi Pančevo‒Temišvar, i to tako što je zvonjenjem železničare upozoravala sa koje će im strane doći voz, kako bi blagovremeno mogli da spuste rampe. Mala centrala je usavršavana, pa su je pred Drugi svetski rat i posle njega imale ambulante, zadruge, mesne zajednice. Među eksponatima je i razvodna kutija sa utisnutim natpisom „Skoplje 1903” , koja je omogućavala da jednu liniju koriste tri firme. Naravno, ne istovremeno. Bio je to izum i po u to vreme.

‒ Okretanjem ručice na aparatu, pozivalac bi dobio centralu, a dežurni telefonista bi na isti način dobio centralu u nekom drugom mestu, koja bi pozvala i spojila svog pretplatnika ‒ objašnjava Laslo i nastavlja:

„Ovo je, recimo, telefon star šest i po decenija, izrađen od mesinga i zato je težak oko 30 kilograma. Služio je u pančevačkoj Rafineriji. Tu je i nekadašnje čudo tehnike, centrala sa tri broja koja je povezivala šumske uprave u Šušari, Beloj Crkvi i Grebencu, a pored nje je i nešto mlađa centrala, koja je mogla da „primi” pet telefonskih priključaka-pretplatnika, uglavnom, državnih institucija”.

Laslo nam pokazuje i napravu iz devedesetih godina prošlog veka, kabastu telefonsku bazu sa prenosivom slušalicom. U odnosu na današnje mobilne telefone, kaže, „to je prava cigla, koja je u svoje vreme koštala 15.000 maraka”.

Među eksponatima je i telefon jednog jugoslovenskog proizvođača, pravi lepotan, koji je za dizajn na sajmu u Njujorku dobio prvu nagradu. U kolekciji su i telefoni sa elektronskim sekretaricama, kao i telefoni-telefaksi, kojih, takođe, više nema u redovnoj upotrebi.

U ovoj retkoj muzejskoj kolekciji Lasla Ereša, u glavnoj ulici sela na rubu „banatske Sahare”, jedino nema – mobilnih telefona. Jer, sve što je u oblasti telefonije proizvedeno posle 1990. godine – Lasla ne interesuje.

Seoski razglas i prvi niški televizor

Laslo je sačuvao i razglasnu stanicu iz pedesetih godina, koja je odmenila dobošare. Spiker iz mesne zajednice je seljane obaveštavao preko zvučnika na banderama o odlukama lokale vlasti, o izgubljenim-nađenim stvarima, o potražnji i prodaji... Preko ove naprave emitovana je i muzika, ali samo u vreme kada se narod odmara od napornih poslova u polju. Među telefonskim starinama našao se i prvi televizor proizveden u Elektronskoj industriji u Nišu, pa radio-aparati iz tridesetih i pedesetih godina prošlog veka. Ugledali smo i oko 50 centimetara dugačku železničku šinu, čiji su krajevi nepravilno odlomljeni, a Laslo nam objašnjava da je to deo železničke pruge u Smederevu, koja je zajedno sa tvrđavom na obali Dunava u Smederevu dignuta u vazduh 5. juna 1941. godine. Njegov pradeda je ovo parče šine, na kome je utisnuto ime livnice u rumunskom gradu Rešica, teško desetak kilograma, našao na suprotnoj obali velike reke, kod mesta Skorenovac, što svedoči o silini eksplozije.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

komentar
Super.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.