Ponedeljak, 26.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

Četvrt veka od studentskih protesta – skica za nova pokolenja

Studenti su uspeli da se okupe oko jedinstvenog demokratskog i patriotskog programa. Doprineli su rehabilitaciji Srbije u svetu. Slike njihovih mirnih kolona u kojima su stupale desetine hiljada, kličući demokratiji, Evropi, Srpstvu i našoj crkvi, obišle su planetu

Pre tačno četvrt stoleća, krajem novembra 1996. godine, počeli su narodni i studentski protesti u Srbiji. U bogatoj srpskoj istoriji ove demonstracije nisu usamljene, a njihovi ciljevi bili su daleko skromniji nego njihova dugotrajnost i posledice. Danas se možda može učiniti da je bunt zbog spornog izbornog ishoda u tek petini srpskih opština jedna istorijska glosa, dok su pitanja demokratskih vrednosti u današnjem svetu, a posebno uz naše tranziciono iskustvo, najblaže rečeno, sumnjiva i nedovoljno aktuelna.

Ipak, 18. novembra 1996. započeli su verovatno najdugotrajniji i svakako najrašireniji mirni politički protesti u istoriji Srbije. Četiri dana kasnije na srpskim univerzitetima, izuzev onog u Prištini, ustali su studenti. Bunt je bio takav da je na većini fakulteta Univerziteta u Beogradu zaustavljena nastava. Tako je bilo tokom naredna četiri meseca.

Srbima i Srbiji 1989. godina nije ništa značila. Srbija je bila najveća članica jugoslovenske federacije. Većina naroda je, a posebno elita, Jugoslaviju – onakvu kakva je bila – prepoznavala kao svoju domovinu. Moćni su bili zadovoljni svojim položajem u dobitničkom glavnom gradu Beogradu, dok je narod prihvatio socijalizam i kao njegove tekovine prepoznavao sopstvenu socijalnu revoluciju tokom tri globalno najberićetnije decenije u istoriji sveta (od 1945. do 1974. godine). Nezadovoljstvo je postojalo, srpski narod je bio obespravljen i ugrožen širom Jugoslavije, socijalizam je nakon decenija kriza bio truo, ali za promene nije bilo snage, saveznika, volje, a ni dovoljno gneva.

Zato je raspad Jugoslavije i socijalizma išao linijom i tajmingom tuđih nezadovoljstava, srpske vlasti i narod imali su naravno u svemu tome i odgovornost i krivicu, ali delovali su uglavnom reaktivno. Komunistički režim, koji je 1944. imao najmanje podrške među Albancima i Srbima iz Srbije, u međuvremenu se ovde toliko učvrstio, pre svega na društvenim slabostima, da je on diktirao i sproveo najnužnije promene, razume se, polovično, sebično i u iznudici. Tek što se to dogodilo, razbijanje Jugoslavije donelo je dane u kojima je narod morao biti jedinstven. Građanski rat, raspad jugoslovenskog tržišta i sankcije Ujedinjenih nacija delovali su kao apokalipsa. I dok se elita bespovratno podelila, narod je podnosio sve: 800.000 izbeglica, najveću inflaciju u istoriji novca, siromaštvo, kriminalizaciju društva.

Socijalna država je, istina, održana i u tom infernu: u bolnicama možda nije bilo gaza, a ni tople vode, ali su svi mogli da švercuju ili makar da kupuju nepokrivenim čekovima. Konačno je, poput glavnog lika iz komedije „Radovan Treći”, predsednik Srbije odlučio da promeni stranu. Postao je „faktor mira i stabilnosti”. Rat je završen dogovorom, Srbi su izgnani iz Hrvatske, Republika Srpska je naterana u bosansku državu i međunarodni protektorat, kosovski problem je ostao otvoren, ratovi nisu dobili ime, mrtvi lišeni počasti, ali su Srbiji ukinute sankcije, režim je dobio podršku i novac od onih koji su ratovali sa srpskim narodom. Srbi su postali krivi svima, čak i svojoj vladi.

U toj čudnoj atmosferi organizovani su izbori sa uslovima promenjenim u izbornoj godini, uz populističke mere bez premca (od otvaranja lažnog metroa do farbanja samo spoljašnih delova prozora na Univerzitetskoj biblioteci) i konačno podeljenu opoziciju. Onda se, baš kako to često biva, dogodilo čudo. Režim je trijumfovao – toliko je sve kontrolisao da je falsifikatima došao i do tristotinak hiljada „glasova” Albanaca – ali se pred drugi krug izbora za odbornike fatalno opustio. Glasovi nezadovoljnih su se sabrali i Beograd, Novi Sad, Niš te još trideset i sedam većih mesta u zemlji doveli su na vlast opozicione stranke. Režim je uskoro poništio izbore. Bio je to neskriveni falsifikat. Započeli su protesti. Okupivši stotine hiljada ljudi širom Srbije, oni su prevazišli jedne izbore i prostu borbu za vlast. To je postao najveći i najopštiji demokratski pokret u istoriji Srba.

Tok protesa je bio dinamičan, ali i predvidiv. Posle nekoliko dana režim je uvideo grešku. Započeo je odugovlačenje uz pritiske i povremeno nasilje na ulicama. Arbitraža je poverena OEBS-u, čija je komisija, na čelu sa bivšim španskim premijerom Gonzalesom, krajem decembra donela izveštaj koji je zahtevao priznanje istinskih rezultata izbora. Posle još mesec dana nadgornjavanja policija je premlatila demonstrante na Brankovom mostu, a onda je predsednik posebnim zakonom priznao izbore i tako još jednom zgazio sudsku i zakonodavnu vlast države. Do tada je jedan deo opozicionih vođa kupljen, a drugi kompromitovan. Novi gradonačelnik Đinđić zadržao se na toj dužnosti svega šest meseci.

Studentski protest potrajao je još četiri meseca. Za to vreme studenti su uspeli da se okupe oko jedinstvenog demokratskog i patriotskog programa. Doprineli su rehabilitaciji Srbije u svetu. Slike njihovih mirnih kolona u kojima su stupale desetine hiljada, kličući demokratiji, Evropi, Srpstvu i našoj crkvi, obišle su planetu. Studenti su doprineli da 24. decembra 1996. ne dođe do građanskog sukoba i zavođenja vanrednog stanja, što je režim, dovodeći pedesetak hiljada svojih pristalica iz cele Srbije pred više stotina hiljada gnevnih Beograđana, možda i želeo. Kada su im u januaru zabranjene šetnje, izdržali su po mrazu sedam dana i osam noći pred policijskim kordonom u Kolarčevoj ulici. Litija kojom su patrijarh, SPC i studenti „probili” kordon, na Svetog Savu 1997. godine, svakako je najčasniji i najslavniji tren srpske demokratije. Proslava Savindana je te godine zabranjena u našim državnim školama.

Oni koji su ostali dosledni i septembra 1997. bojkotovali nameštene izbore (na kojima je za Miloševićevu vlast „glasalo” 400.000 Albanaca i među njima većina Tačija i Haradinaja) oborili su režim oktobra 2000. godine. Doživeli smo povratak u svet, ekonomski uspon i vlade koje padaju u skupštini i priznaju poraze na izborima. Desila su se i razočaranja i možemo da kažemo da su upravo korumpirani i antisrpski elementi u demokratskom bloku i doveli politički monizam ponovo u Srbiju. Ipak, ideje i vrline ne umiru. Ovo je novo doba: danas bolujemo od bolesti demokratskog sveta, nismo više vezani ni za mrtvu državu ni za preživelu ideologiju.

Sve je tu: otadžbina i uverenja, uzori i opomene. Potrebno je samo novo pokolenje.

Istoričar, Napredni klub

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari17
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Рада
Слободан Марковић @ Студената нема зато што онима, у чије име смо тада демонстрирали (Запад), не одговара образована српска нација. Два месеца сам демонстрирала и дневно добијала 10 марака. Ја сам педагог и имала сам срећу да ми шеф групе буде Радован Антонијевић, који није живео у Београду. Уредно нам је плаћао. Касније је и он постао професор на филоз. фак. баш као и све вође протеста. Ови са етнологије нису имали среће са Иваном Ковачевићем, он је све паре задржао за себе, није као Радован.
Гага
Тај Радован је мој земљак из Стојника код Сопота. Сад су многе ствари јасније захваљујући Вама, госпођа Радо. Он је старији доста од мене а био је јако лошег материјалног стања и сиротан. Како дође Вук на власт одједном процвета. Добио професуру у Београду, а радио, овде у Иванчи, као неко сметало, у школи, са мном. Обогатио се и скућио преко ноћи. Па и могао је кад је каса била код њега. Много Вам хвала!
Земунац
После студентских демонстрација 1968 године зна се како су коловође завршиле. После студентских демонстрација 1996. године студентске коловође су изузетно профитирале. Да ли је то због тада актуелне власти или нечег другог? Надам се да ће нам историја и неки други историчар то боље објаснити.
Проф. др Драган Павловић, Париз
Извините, не тражим конфронтацију, али овакав начин представљања историје нам није потребан. И ваша цензура мог јуче послатог, умереног коментара, није била потребна. Ово би се завршло ти мојим јучерашњим коментаром. После те цензуре, мислим та то тако воше не може. Жао ми је ако ово делује као позив на препирку. Није. Само вас молим за мало поштења и морала.
Проф. др Драган Павловић, Париз
Ви и ваше колеге из политичких и опортунистичких разлога избегавате да једноставно пружите праву историју тих догађаја. Ваше колеге с катедре за историју ми причају од оних дана (па све до данас): "историјска дистанца"! У реду, ал колко је дугачка та дистанца? И ви сад, премошћавате ту дистанцу и дајете нам романтичне, нетачне, отуђене интерпретације, можда само Вашег виђења тог периода. Имајте га, али потребно је, најзад, једно реалније виђење. А то што ви сад пишете - тако НИЈЕ БИЛО.
Проф. др Драган Павловић, Париз
Још једном: Издавао сам и уређивао часопис "Dialogue" у Паризу и све време имао непосредан контакт са интелектуалном опозицијом и пратио (и пасивно учестовао) у збивањима у Југославији. Господине Антићу ваше представљање догађаја је нетачно. Два од много кључних елемената: Исламсти, Муџахедини су у Б&Х; 4. августа 1995. целокупно становништво Крајине је прогнано у Србију, делом побијено. Ви описујете управо то време, а као да је Србија на Марсу. Ваш опис Србије је "романтично" лажан.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.