U vreme dadaizma i Žarija, Ibi je bio omiljen karakter

Sombor – Andraš Urban kaže da je „Kralj Ibi” u prvi mah, kada su počeli razgovori sa upravom Narodnog pozorišta u Somboru,  bio rezervno rešenje. Ali, kraljevi, po pravilu, ne vole da ostanu u pozadini, i reditelj priča da više nije mogao da pobegne od te svoje prvobitne ideje koja ga nije napuštala. Dramski tekst Alfreda Žarija „Kralj Ibi” još od trenutka kada je 1896. godine prvi put izveden postao je predvodnik antiteatra. Šta je u ovom delu tako snažno  privuklo reditelja Andraša Urbana da ga režira u Narodnom pozorištu u Somboru na čijoj Velikoj sceni će premijerno biti izvedeno večeras od 20 časova?

– „Kralj Ibi” je zastava celog dadaističkog pokreta koji se završava futurizmom, ali je od onih pozorišnih komada koji su napisani sa ciljem da ruši sve vrste klišea, građanskog i malograđanskog pozorišta, pa takođe i društva. Mi imamo jako zanimljiv lik Kralja Ibija koji svi koriste kao otelotvorenje samog tiranina, a zaboravljamo da je to lik koji je otelotvorio i one momente zbog čega je simpatičan. U vreme dadaizma i Žarija, Ibi je bio omiljen karakter, lik koji ne poštuje nijednu društvenu ili zakonsku normu, koji razmišlja van svih okvira, ruši sav ustaljeni moral u društvu od tradicije do savremenih snobovskih manira. Ipak je to lik koji pored kritičnosti, artikuliše u pozitivnom smislu neki anarhistički pristup koji ruši norme. Zanimljivo je i to da se bavi samim pozorištem i umetnošću. Meni je bilo privlačno zamisliti proces u koji možemo uključiti i te osnovne momente umetnosti 20. veka, poput pokreta dadaizma, nadrealizma, možemo postavljati sebi neka umetnička pitanja, uprkos tome što  „Kralj Ibi” nama svima na prvu asocijaciju znači nešto drugo, znači društvenu angažovanost, bavljenje savremenim društvom. I vrlo je veliki napor uložen da to ne bude predstava  o tome. O vladaru.  Ostali smo u pozorišnoj stvarnosti bez uključivanja u dnevnopolitički nivo.

Andraš Urban (Foto: Nikola Tumbas)

Predstava „Kralj Ibi” ima poseban status u našoj javnosti zbog kultne interpretacije Zorana Radmilovića u Ateljeu 212. Da li postoji ta vrsta pritiska kada  se radi predstava koja je imala takvu popularnost?

– Znam za legendarna izvođenja, ali taj i neke druge klišee pokušavali smo da zaobiđemo ili da se ne bavimo time. „Kralj Ibi” je uvek neka vrsta polulutkarskog teatra i izvodi se u nekom otuđenom kontekstu, kao vrsta groteske. Ovo je predstava baš žive energije, životna, od krvi i mesa. Zato nisam opterećen prethodnim izvođenjima, mada  sam gledao „Kralja Ibija” ali u režiji Harisa Pašovića 1992. u Subotici u Narodnom pozorištu, što je bila vrlo uspešna predstava. Naša ide drugim putem, ispitivanjem samog dramskog teatra baveći se problemom glumca, publike, nadalje i onim  čime se i inače bavim u drugačijem kontekstu a to je istraživanje fenomena duhovnosti uopšte, počevši od loše duhovnosti do pravog humora. „Kralj Ibi“ jeste i kritika jedne vrste kulture, jedne mejnstrim kulture koja zauzima naš život, ta kultura je duboko ispolitizovana, pojedena od strane turbo folka. Predstava se bavi narodom i kulturom koja se predstavlja kao zvanična oficijelna kultura, za koju mi stalno zaboravljamo šta je to, a to nije ona standardna umetnost koja jedva ili uopšte ne postoji, za neke su kultura i „Farma” i „Zadruga”. Najveći broj građana to prati i isti ti ljudi glasaju na izborima.

Od predstava u „Kostolanji Deže” pozorištu kao što su „Škola za pozorišnog gledaoca”, preko „Poetike gledanja” do „Vitezova lake male” ili „Mefista” režiranog  u Budimpešti, čini se da Urbana i ovoga puta živo zanima pitanje šta pozorište danas može da nam kaže i da učini.

– To su egzaktna pitanja, ali na njih nema egzaktnih odgovora. Mene sada zanima odnos izvođača, glumca i publike, to je srž pozorišta po sebi i stvarno me zanima da to ispitujem na razne načine. Uglavnom se to dešavalo i  kroz neki komičan odnos, ali mogu reći da se „Kralj Ibi” razlikuje. Bez obzira na to što se bavi tim pitanjem, čini to različito od navedenih predstava, „Kralj Ibi” jeste predstava koja na svoj način osim građanskog i malograđanskog pozorišta izlaže ruglu i modernu i angažovanu umetnost i angažovani teatar. Postavlja pitanja i o njima i na određeni način kritički se odnosi prema tome, i poslednja rečenica samog komada „da nema Poljske ne bi bilo ni Poljaka”, možda na najbolji način govori na koji način se predstava bavi i umetnošću i društvom.

Dramaturg predstave je Vedrana Božinović, a u predstavi igraju Nemanja Bakić, Danica Grubački, Biljana Keskenović, Nikola Knežević, Srđan Aleksić i muzičar Strahinja Rašić. Muziku je napisala Irena Popović Dragović, scenografiju je osmislio Andraš Urban, a kostime Biljana Grgur. Prva repriza je sutra.