Zakoni, vlast i ulica

Zamislite da ste narodni poslanik – predstavnik zakonodavne vlasti koju kontroliše jedna politička stranka. Dobijete zadatak da po hitnom postupku izglasate predlog izmena i dopuna zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i vi to aklamativno učinite, bez javne diskusije i promišljanja na temu da li je predlog zakona u celosti dobar? Rečju, izglasali ste odluku da za overu svakog potpisa građani koji pokreću inicijativu za raspisivanje referenduma moraju da plate notaru taksu u iznosu od 40 dinara. Poznato vam je da 40 dinara pomnoženo sa 100.000 potpisa (koliko je po Ustavu potrebno za pokretanje pomenute inicijative), iznosi četiri miliona dinara te da će takav iznos unapred demotivisati prosečnog dekintiranog građanina da iskoristi svoje Ustavom zagarantovano pravo. Ipak, ne mori vas briga što ste podigli ruku za klasno ustrojen zakon koji samo milionerima omogućava vršenje suvereniteta putem referenduma i narodne inicijative. A onda, nakon  samo nedelju-dve dana, dobijete zadatak da ponovo izglasate izmene i dopune predloga zakona o referendumu i narodnoj inicijativi (ovoga puta bez sporne takse), koje ste već jednom aklamativno izglasali. I vi to opet činite bez razmišljanja, i ponovo aklamativno! Da li bi vas obuzeo stid pred građanima koje predstavljate na ovako neozbiljan način?

Zamislite zatim da ste deo vlade – izvršne vlasti na čijoj se čelnoj poziciji nalazi članica one iste stranke koja pod kontrolom drži zakonodavnu vlast – skupštinu. Napisali ste predlog izmena i dopuna zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, odlučili da preko overe potpisa kod notara naplatite građanima neotuđivo, samim tim nenaplativo, Ustavom zagarantovano pravo da pokreću inicijative za raspisivanje referenduma o bitnim pitanjima, rešili da nakon samo godinu dana vlast može poništiti referendumske odluke, i zatim takav predlog galantno prosledili skupštini na usvajanje. Međutim, posle samo par nedelja dobijate zadatak da već dopunjeni, izmenjeni i potpisani predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi nanovo dopunite i izmenite, i ponovo ga predate narodnim poslanicima na ponovno usvajanje. I vi to opet poletno činite premda tim činom potvrđujete očiglednu istinu da je predlog zakona koji ste smatrali izuzetno dobrim, zapravo izuzetno loš. Da li bi vas bilo sram zbog činjenice da ste bili spremni da proturite loš zakon samo da nije bilo burne reakcije javnosti?

Zamislite na koncu da ste predsednik države i ujedno predsednik stranke koja pod kontrolom drži skupštinu i vladu. Homo dupleks, jednom rečju. Pre samo nedelju-dve dana potpisali ste predlog izmena i dopuna zakona o referendumu i narodnoj inicijativi kojima će se građanima ubuduće naplaćivati uživanje osnovnih Ustavom zagarantovanih prava (na peticiju, na pokretanje referenduma), koji je pre toga usvojila skupština pod kontrolom stranke na čijem se čelu nalazite, dobivši ga prethodno od vlade čija je predsednica istaknuti kadar rečene stranke. Štaviše, izgovorili ste u kamere kako predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi nećete menjati pod pritiskom ulice te da se to jedino može desiti ako vas ubiju ili poraze na izborima. Ukratko, tvrdili ste kako predlog zakona ne date, pošto ste ga već potpisali i pošto je on aklamativno usvojen u jednoumnoj skupštini. Ali onda, samo nedelju dana kasnije (Ustavni sud ne beše stigao ni da trepne tri puta), na vladinom astalu ponovo se obreo predlog izmena i dopuna zakona o referendumu i narodnoj inicijativi kako bi ga izvršna vlast ponovo izmenila i dopunila, premda ga je već menjala i dopunjavala, i nanovo ga prosledila skupštini na ponovno aklamativno izglasavanje, a Vama na ponovno potpisivanje već potpisanog – ovoga puta u skladu sa zahtevima „ulice”, kako na autoritarnom jeziku glasi naziv građanskog protesta. Da li bi vas bilo blam zbog toga što ste predsednik države u kojoj ne postoji podela vlasti?

Naime, još od vremena Šarla Monteskjea podela vlasti podrazumeva uzajamnu kontrolu i ravnotežu tri njene grane – zakonodavne, izvršne i sudske, kako nijedna od njih ne bi samovoljno zagospodarila društvom ili pala pod kontrolu nekog četvrtog entiteta. Međutim, kada se grane vlasti upletu pod uticajem jedne stranke koja predstavlja stožer vladajuće oligarhije (loš oblik vladavine prema Aristotelu), tada imate posla sa sistemom u kojem se ravnoteža tri grane vlasti pogrešno poistovećuje sa koalicionom harmonijom partijskih interesa. Vlast levitira iznad Ustava, premda ga se deklarativno pridržava, izbegavajući ustavnu obavezu da mu se povinuje, pa otuda samovolja i lakoća štancovanja loših zakona krojenih i prekrajanih po meri interesa vladajuće oligarhije i strateških tutora. S druge strane, bez međusobne kontrole i ravnoteže tri grane vlasti nema ni vladavine prava, ni nezavisnog sudstva, ni vlasti kao servisa građana, ni uređene države… Upravo ovako vrli građani uče svoju decu, a onda dožive transfer blama zbog neuravnoteženih postupaka vlade, narodnih poslanika i predsednika države? E baš zbog toga je suvišna svaka polemika na temu da li je i dalje potrebno protestovati i blokirati ulice u Srbiji. Naravno da je potrebno, dokle god budemo crveneli i doživljavali transfer blama zbog protivustavnih i pseudolegitimnih postupaka nepodeljene vlasti.

Sociolog