Petak, 27.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: GORČIN STOJANOVIĆ, reditelj

Prijateljstvo je moguće samo ako postoji ljubav

Što je njima bila Austrougarska, to je nama danas Jugoslavija. Kao što potonje, istorijski gledano, ne bi bilo bez prve. Andrić i Crnjanski, a i Krleža, naši su savremenici. Oni su tu i biće tu uvek
Горчин Стојановић ​(Фото: Филип Краинчанин)

Predstava „Zagreb–Beograd via Sarajevo” o fiktivnom susretu Ive Andrića i Miloša Crnjanskog novi je rediteljski iskorak Gorčina Stojanovića. Premijera je nedavno izvedena na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ovom predstavom, JDP obeležava 60 godina od kada je Ivo Andrić, koji je bio predsednik njihovog Pozorišnog saveta (1956. do 1965.), nagrađen Nobelovom nagradom za književnost.

– U pravu ste, jeste iskorak. Reč je o scenskoj adaptaciji teksta izvorno napisanog za televiju, ne klasičnu televizijsku dramu, niti film, nego vrlo osobenu formu. Nekad davno, u doba herojskih početaka televizije kod nas, to se zvalo „tv igra”, a tada, pre 30 godina, srećno se „venčavalo” u to vreme aktuelnim video-izrazom. Jelica Zupanc je to napisala sledeći i duh ondašnjih avangardi, ekspresionizma i nadrealizma, a to je sjajno režirao, u istom duhu (video-radovi i jesu bili u dijalogu sa tim umetničkim dobom) Miloš Radović. Jako mi se sviđala, i sad mi se sviđa, ta televizijska stvar, a to je možda poslednji izdanak vere u to da je televizija sama po sebi i umetnički prostor, a ne samo prostor informisanja, zabave, edukacije i prikazivanja sadržaja koji joj nisu izvorno namenjeni – kaže Gorčin Stojanović u razgovoru za naš list.

Koju sliku odnosa Crnjanskog i Andrića ste želeli da nam predstavite? Koliko je na sceni delikatno iznijansirati njihove likove?

Mi se zapravo nismo bavili istorijskim ličnostima. Nema više svedoka mladosti naših junaka, a i da ih ima – to nije zadatak umetnosti. Mi smo se bavili onim što je amalgam ponekog sećanja, i to ličnog, i onog što izvire iz njihovog dela. Postoji nekoliko izvrsnih književno-istorijskih studija koje se osvrću na to doba, a meni su najdragocenije bile „Rani Andrić”, Miroslava Karaulca, koja se čita kao roman i kojoj se redovno vraćam, a bila mi je od značaja i kad sam pre devet godina radio Andrićevu „Gospođicu” i „Agon i melanholija” Gorane Raičević, sveobuhvatna studija, akribična, ali i napisana tako da je moguće čitati kao literaturu. To je građa koja ne odgovara samo na biografska pitanja, nego ih srećno ukršta sa onim što je imanentno delu ovih pisaca. A mi smo se, zapravo, bavili dvojicom momaka koji su o nečemu sanjali, a nešto im se drugo dogodilo.

 U vozu od Zagreba do Beograda, pratimo zamišljeno putovanje Ive Andrića i Miloša Crnjanskog. Koju liniju prijateljstva Andrića i Crnjanskog prati predstava?

Ono što nam je, a evo, posle nekoliko izvedbi vidimo i publici, bilo zanimljivo jeste upravo to ogledanje jednog u drugom. Jedan naoko samozatajni introvert i jedan, čini se, pokadšto isuviše jarki ekstrovert, pisci sasvim različitih poetika, ali neopozivo uronjenih u naše prostore, povesti, zablude, ujedno i u izravnom dosluhu sa duhom svog vremena. Prostije rečeno, dva genija koja se zrcale jedan u drugom.

(Foto A. Vasiljević)

Posle tek završenog Prvog svetskog rata u kome je Crnjanski ratovao na strani Austrougarske, a Andrić bio utamničen u Mariboru zbog sumnje da je učestvovao u sarajevskom atentatu, oni se sreću u Zagrebu u trenutku ujedinjenja jugoslovenskih naroda u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Zašto su nam njihove sudbine i karakteri danas važni?

Iz istog onog razloga iz kog nam je važno ne prepuštati zaboravu, zamašan i iznimno značajan deo povesti koji se zove jugoslovenska ideja. Hteli ne hteli, mi živimo te male ili velike priče. Ishodište neke dramske situacije ili istorijskog kretanja vrlo često je i njihov konačni ishod. Ako konačnice ima, ako nije posredi beskonačnost, ponekad rđava, ponekad naprosto nepodnošljiva upravo zbog te bezvremenosti. Ne može se pobeći od svoje senke. Ali je moguće osvrtati se. Moguće i potrebno. Ukoliko smo spremni da prihvatimo i ono što nam se u obličju te senke ne dopada.

Kakav je emotivni i intelektualni svet dvojice mladih pisaca koji otvaraju mnoga pitanja, preispitujući ono što je prošlo i anticipirajući ono što tek dolazi?

Bogat, uzavreo, protivrečan. Rečju – takav kakav je potreban i dovoljan da bi ih se izvelo na pozornicu. Scena je uvek poprište susreta ili sudara duša. Dve mlade duše u potrazi za slobodom, opštom i ličnom, na početku nečega o čemu su sanjali, a što im se već u času nastanka, ne dopada – otud tu i Krleža i njegova „Pijana novembarska noć”. Uostalom, tako nastaje velika književnost, pa i umetnost uopšte – u sumnji, u razočaranju, u zanosu, u otrežnjenju, u veri koja nije dogma, u strasti koja nije lišena uvida, bez viška tendencioznosti, ali sa jakom voljom da se svet obujmi, čak i kad ga nije lako razumeti ili podneti.

Pisac kojem je Miloš Crnjanski, poslao najviše pisama je Ivo Andrić, možda jedini prijatelj sa kojim se autor „Seoba” nikad nije posvađao. Do kakvih novih pojedinosti ste došli o njihovom odnosu tokom rada na svom novom rediteljskom rukopisu?

Do samo jedne – da je prijateljstvo moguće jedino ako postoji ljubav. Mada, to i nije nova pojedinost. Ali možda nije dovoljno istkanuta kad su posredi dvojica velikana. I ne njihovom zaslugom, nego onih koji su njihovi tumači, epigoni, onih koji se predstavljaju njihovim „većinskim vlasnicima”, onim koji bi da ih u katastar duha upišu kao svoj posed. Reč je o velikoj ljubavi dva velika talenta. Otud se, uostalom, u predstavi čuju i obe pesme koje su jedan drugom posvetili.

Dva najveća srpska pisca 20. stoleća, koja su pripadala istom književnom naraštaju, imala su, i pored srodnih ishodišta, sasvim različite karaktere, što je, po svoj prilici, u izvesnoj meri obeležilo i njihove različite životne i pesničke sudbine. Koja zajednička ideja bi ih danas spajala, intrigirala?

Verovatno isti taj paradoks – dok su svesrdno radili, ponajpre u književnim poslovima, na dokinuću jedne srednjovekovne ideje kakvu predstavljaju carstva, upravo su im ta carstva bila izvor inspiracije, životni sok čije sastojke žudno piju. Što je njima bila Austrougarska, to je nama danas Jugoslavija. Kao što potonje, istorijski gledano, ne bi bilo bez prve. Andrić i Crnjanski, a rekoh – i Krleža, naši su savremenici. Oni su tu. I biće tu, uvek.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Petar Dozet
Kad se Poezija, Filozofija i Politika nadju zajedno u istom štivu, obično se radi o sanjarenju, filozofiranju i nagadjanju o politici.
Mima
Voleli smo Austrougarsku kao šro je ona volela nas.
Gavrilo
Mima, nije bilo ljubavi, ali ni zdrave pameti. Atentat u Sarajevu je odneo trecinu muskog stanovnistva u Srbiji.
Filip
Super intervju, veoma zreo pogled na tretman prošlosti i podsećanje na ulogu umetnosti. Ipak je nešto u tim Jugoslavijama bilo postavljeno kako treba, a čije pozitivne (kao i negativne) tekovine živimo i sad

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.