Sreda, 25.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Miris knjiga u ulici Rido uoči Božića

Preskačem tržni centar, osećam da bih večeras mogla početi da vrištim na zvuk božićne muzike koja se vrti od početka novembra i blještavila zlatnih ukrasa. Ubrzavam čak, kao da me taj zakamuflirani očaj, ta praznina, to beznađe besomučnog kupovanja može stići i na hladnom vazduhu ulice.
(ЕПА ЕФЕ - Н.Х.)

Mali bioskop u ulici Rido u Otavi samo je izdaleka podsećao na svoje glamurozne, američke rođake, tačnije, na njihovu sliku koju smo navikli da viđamo u filmovima. Svetleća reklama „Bytowne” bioskopa treptala je i bila je mutna, poneko slovo u naslovu filma crnelo se uvređeno, a ispred, na minus trideset, nije bilo više od dvadesetak ljudi koji su čekali da uđu. Nezavisni i strani filmovi, dovoljno je objašnjenje za takvu posetu.

Nalazio se na mojoj uobičajenoj maršruti, popodnevnoj šetnji u koju sam kretala bez obzira na temperaturu. Čim bih predala decu muževljevoj brizi i staranju hitala sam da častim sebe polučasovnim hodom niz dugačku ulicu, pored apoteka, zalagaonica, i jednog sedišta zajednice (community centre) pred kojim je problematična mladež čekala da bude spašena na skraćenim kursevima jeftine psihologije. 

Ispred velikih supermarketa u kojima su trulile velike količine voća i povrća, sedeli su pijani pripadnici Prvih nacija, potežući povremeno iz flaša sakrivenih u kese od braon papira, da ne bi sablažnjavali uzorne građane, koji redovno daju caru carevo i bogu božije, potomke onih koji su ih od ratnika i lovaca pretvorili u alkoholičare, narkomane i kockare.

(EPA EFE - N.H.)

U apoteci, pult za kojim  prosedi gospodin uredne frizure nalazi se na uzdignuću iznad stepenica rogobatna prostorija kao da je iz crazy room-a iz Muzeja nauke i tehnologije, pa morate da podignete pogled ka Higijinom svešteniku i skrušeno postavite pitanje.

Moj tvrdi istočnoevropski naglasak davno sam prestala da kamufliram. Držim ga se kao mrvice nekadašnjeg identiteta, iz nekog prkosa koji nikog ne zanima, ali meni, na samodestruktivan način znači. Inat.

Apotekar sa „ić” na pločici, odgovara poslovno, škrto, bez čuvenog kanadskog osmeha, svuda prisutnog i ništaneznačećeg, za koji sam sigurna da ga je savladao. Samo ga nema za mene. Dobro, Jovanoviću ili Petroviću, ako ti je tako lakše da preživiš, neću ti ja, zemljače, kvariti račun.

Mrkli je mrak iako još nema pet sati, ulična svetla blješte. Grupa bučnih mladića ide mi u susret, rekla bih po tome što koračaju kao da su, što bi kod nas rekli, oslobodili grad. Da su američki turisti. Glasno se smeju pred crveno osvetljenim izlogom u kome na jednoj, neprirodno iskrivljenoj nozi, sa riđom, nakostrešenom perikom preko oka, stoji lutka obučena u kostim nevaljale sobarice.

Rido strit u Otavi (J.T.)

Najglasniji se okreće ka meni:“ What’s up, girl?“ Tako mi i treba, poštene kanadske gospođe ne idu tek tako u šetnju ovom ulicom. One se eventualno samo provezu njome u svojim dobro zagrejanim automobilima, dizajniranim kao ratna, terenska  vozila. Sigurne pored svojih uspešnih muževa koji su im obezbedili grandiozne kuće sa kaminima, zimska bekstva (winter’s getaways) u Kube ili Dominikane i sve ostalo što je uključeno u (severno)američki san.

Ali sve je kako i treba da bude, pošto ja i nisam poštena kanadska gospođa, već zalutali slovenski duh koji šetajući tom ulicom nešto traži. Neki deo, neki kutak, neki pogled koji će osetiti kao svoj, nešto što liči na jedan grad, preko okeana, hiljadama kilometara daleko, koji i sam više nije onaj iz sećanja.

Preskačem tržni centar, osećam da bih večeras mogla početi da vrištim na zvuk božićne muzike koja se vrti od početka novembra i blještavila zlatnih ukrasa. Ubrzavam čak, kao da me  taj zakamuflirani očaj, ta praznina, to beznađe besomučnog kupovanja  može stići i na hladnom vazduhu ulice.

Zimska vejavica u ulici Rido u Otavi (Video isečak)

Nekadašnje vojne barake Džona Beja, prešle su dalek put od kad ih je  britanski pukovnik podigao za vreme izgradnje čuvenog Rido kanala kojim su plovili brodovi puni drvne građe, oborenih stabala posečenih na obali reke Otave. Sada je to The Hill, gotska zgrada parlamenta, ispred koje se svakog prvog jula izlivaju u crveno belom koloru osećaji zahvalnosti  državi koja voli svoje građane, sa sve vatrometom u večernjim satima.

Večeras dostojanstveni dom demokratije mirno zeleno sjaji. Miriše na skori sneg.

Vraćam se polako, pola večernje šetnje je već gotovo. U povratku manje gledam oko sebe, više na pločnik ispred gde poneki neposlušni crveni list leži na mokroj ulici.

(Piksabej)

Evo opet mog bioskopa, on prećutno razume da su i moja kao i njegova svetla večeras upola utuljena. Naslov na displeju pokazuje da je na repertoaru novi film „No man’s land” reditelja Denisa Tanovića. Stari „Bytowne” mi namiguje: „Evo ti nešto ničije, a poznato je tvoje”.

Odmah do bioskopa je neugledna knjižara, ispred koje se na nestabilnim policama, bez reda, nalaze nabacane polovne knjige. A ispod njih su razvaljene kartonske kutije prepune knjiga. Unutra uzani prolaz između dva zida bremenita knjigama koja su počela da se povijaju jedan prema drugome.

Na dnu prolaza, na običnoj drvenoj stolici sedi zgureni dugokosi muškarac, u crveno-crnoj kariranoj košulji sa poderanim teksas prslukom na kome su crnim flomasterom iscrtani pank znakovi mira i poneki cvet. Miris polovnih knjiga uvodi me unutra, skoro bez moje volje. Uvek poželim uz taj miris da pada kiša, teška jesenja, mada ovde takva pada u aprilu.

Poznajem čoveka, čest sam posetilac i redovan kupac, upućujemo jedno drugom osmeh, nije baš onaj kanadski prazni, čini mi se da u njemu ima nešto malo istinske radosti što se opet vidimo.

Ulica Rido leti (Vikipedija)

Nijednom od nas ne pada na pamet da započnemo razgovor, razumemo se.

U jednom trenutku provlačeći se između polica ugledam naslov - „Bridge over Drina“, Ivo Andric. Vrtim se još malo okolo, skupljam hrabrost.

„You know, I am from that country…“

On podiže pogled sa knjige, vidim da me je čuo… Ali, o kojoj ja to zemlji govorim? Iz Bosne nisam, možda hoću da kažem iz Jugoslavije, ali ta zemlja više ne postoji. Kako to objasniti, koliko toga on zna, kako na celu stvar gleda?

Šta ako me pita, kao moja komšinica Pola, kako to da postoje dve srpske države, misleći na Republiku Srbiju i Republiku Srpsku i šta to uopšte znači? I zašto uopšte započinjem razgovor sa čovekom koji, očigledno, hoće samo da na miru čita?

Ostali smo te večeri u razgovoru još dugo Karl i ja. Profesor istorije, rođen na Novom Zelandu, zbog ljubavi došao u Kanadu, ostao i pošto se ljubav ugasila. Kaže da mu domovina ne nedostaje, začudio se mom pitanju,  tamo se ništa ne dešava, to je, kako reče, kraj sveta.

Počeli smo o Andriću, Bosni, Jugoslaviji  i o mnogim drugim, našim piscima, o našoj istoriji i kulturi, tradiciji, Prvi svetski rat je, ispostavilo se, oboma omiljeni period srpske istorije. Rekao mi je da se bitke na Ceru i Kolubari, izučavaju na Vojnom koledžu zbog briljantne vojne taktike, a sve to iznosio jednim predivnim engleskim jezikom koji je bilo milina slušati.

Slušati i učiti, ne samo o svojoj zemlji od jednog stranca, nego i o tome da se parče doma, jedne sumorne večeri, može naći u neuglednoj staroj knjižari, pored neuglednog starog bioskopa, makar i na par sati.

Ne živim više u Kanadi, ponovo sam na svom mestu.

U Kanadi, u Otavi, u starinarnici, na maloj, drvenoj stolici sedi Karl i čita. Karl, moj zemljak.

 

Lidija Kostić

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 

 

 

 

 

 

Komentari11
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Предраг Гвозденовић
Овако пишу само надарени!
dzordz
hm, most na drini. ne secam se kada sam sa nekom pricao o toj knjizi i dogadjajima oko mosta i na mostu. sedim sinoc sat vremena u sportskoj sali na banjici gledam deciji rukomet, mladi lavovi, ali ni drugim roditeljima teme o knjigama ne dolaze na pamet. gledaju decu kako se takmice. lepo vece
Milos S
Zove se Danis a ne Denis. Kanada, prestonica intelektualne srbofobije, majka Mara antisrpske propagande.
Lillah
Сјајно написано.
Zoran
Vi u Srbiji ne mozete da naucite nista pametno od Zapada jer vam ne dozvljavaju ni da cujete sta je dobro.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.