Električne čobanice čuvaju pčelinjake od medveda

Štošta su doživeli malobrojni meštani sela podno Golije, boreći se sa ćudima jedne od najlepših, ali i klimatski surovijih planina Srbije. U sećanju najstarijih Golijaša, datum na osnovu koga su odvajkada s velikom verovatnoćom predviđali dugoročnu vremensku prognozu jeste 19. oktobar, slava Tomindan. Prema njihovim kazivanjima, ako pre ovog praznika padne sneg, zima će biti blaga i topla. Po tome sudeći, ova zima će biti hladna i duga, ali to nije jedina briga uglavnom vremešnih žitelja Golije.

U selima Kumanica, Prinčevo Brdo, Gleđica, Bele Vode i drugim, tokom ranog povečerja i dugih noći glavna tema ovih dana su divlje zveri, svinje i medvedi kojih tu nije bilo do početka rata u Bosni i Hercegovini. Pre toga, skoro jedina opasnost za, tada daleko brojnija domaćinstva u Gleđici, bile su lije kokošarke, dok je graorke, gološijanke i druge koke s kobac vrebao s neba. – Uj, uj, eno ga opet, odnese je u Raletića potok – govorio bi Milosav Leposavić svom unuku Acu, više da prekori suprugu Anku zbog nepažnje nego što bi mu bilo žao živine.

Sada je ljudi daleko manje, stoke i živine isto tako, ali se divljač namnožila i bez straha silazi do kuća u potrazi za hranom. Divlje svinje su skoro obesmislile gajenje krompira, žita i kukuruza od proleća do jeseni, a od jeseni do proleća štete na Goliji prave medvedi, lomeći stabla šljiva, jabuka i krušaka, pa čak i upadaju u torove i obore gde ubijaju ovce i svinje. A ono što začuđuje i plaši meštane je da medvedi s prvim snegom ne odlaze na zimski počinak već nastavljaju da pohode pčelinjake u kojima ostavljaju krš i lom.

Prema rečima Budislava Vukašinovića, iskusnog pčelara iz Gleđice, u ovom selu između dve reke, ispod koga nastaje Moravica, neprestano se kreće ženka s tri mladunčeta, jednim starijim i dva mlađa. Njihovih tragova ima svuda, a medvedica s mečićima snimljena je kamerama koje su na nekoliko mesta postavljene radi njihovog praćenja.

– Kamere koje su postavili istraživači s beogradskog Veterinarskog i Biološkog fakulteta, koji prate brojnost i kretanje medveda. Snimile su i jednog mužjaka kapitalca od 180 kilograma na mestu Šančevi, na putu Bratljevo–Kovilje – kaže nam Vukašinović, dodajući kako mnogi misle da je medvedima glavna hrana med u košnicama, ali oni daleko više vole da jedu pčelinje leglo zbog belančevina u larvama. Ukoliko bi pojeli samo med to bi moglo da se nadoknadi prihranom, ali, uništavajući leglo, pčelinja društva slabe i uginjavaju. Njemu su, kaže, tokom ranog proleća u potpunosti uništili osam najjačih društava. Nije bilo pomoći ni košnicama ni ramovima u njima, koji su bili iscepkani na sitne komade.

– Zaštite od upada medveda skoro da i nema. Ne postoji ograda i žica koju nisu u stanju da polome i pokidaju. Do sada su se malo efikasnije pokazale električne čobanice koje se povezuju na dva ili tri reda žice postavljene na više nivoa. Prema nekim saznanjima, medvedi ispituju teren ustima i tu su najosetljiviji. Kada mečka ustima uhvati žicu i kada je „drmne” struja, ona to dobro upamti i više ne posećuje pčelinjak na tom mestu. Od električnih čobanica koristimo baterijske i one koje se direktno uključuju u struju. Ove druge su efikasnije, ali su u našem kraju električni vodovi odavno zapušteni i zarasli. Dovoljan je vetrić, sneg ili da na žice padne grana ili drvo, pa da čitav kraj ostane bez struje. A ako medved baš tada dođe, pčelinjaku spasa nema – zaključuje stameni gorštak.