Poljoprivreda „Otvorenog Balkana”

Kada se govori o inicijativi „Otvoreni Balkan” ističu se, između ostalog, najmanje dve grupe značajnih prednosti. Jedna je oblast komunikacija i saobraćaja, u kojoj će unija najpre postati praktično primenjiva, na zadovoljstvo građana država zapadnog Balkana. Na sličan način ističe se i oblast poljoprivrede. To naglašava i agilni ministar poljoprivrede Srbije isticanjem kako neće biti više čekanja na granicama i kako će se robna razmena višestruko povećati.

U oblasti poljoprivrede treba pre svega poći od postojećeg stanja i hrabro priznati da je ono veoma slabo. U Evropi se Albanija i Severna Makedonija uzimaju kao primer opšte zaostalosti poljoprivrede – uz Srbiju koja nije mnogo omakla. Za bilo kakav poduhvat u vezi s unapređenjem najvažnije je realno ustanoviti uzrok takvog stanja. To je na prvom mestu ogromna usitnjenost poljoprivrednih domaćinstava, koja imaju od jedva dva ili četiri hektara obradive površine u Albaniji do oko četiri ili pet u Srbiji. Za opstanak gazdinstva u Evropi potrebna je najmanje tri do pet veća površina obradivog zemljišta, čak uz uslov da se intenzivnije koristi (povrće, voće, vinogradi...). U sve tri države jedva bi trećina postojećih vlasnika domaćinstava mogla da opstane uz primenu savremenih tehnologija, opreme, načina gajenja stoke itd.

Drugi uzrok je nedopustivo nizak udeo vrednosti stočarske proizvodnje s preradom proizvoda u ukupnoj vrednosti poljoprivrede. Kod najboljih država taj udeo iznosi najmanje 60 ili čak više od 70 procenata. U Srbiji je jedva 30 odsto, a u druge dve države je verovatno slične vrednosti. Gotovo uništeno stočarstvo znači ogroman pad broja radnih mesta, pad kvaliteta zemljišta, dok industrija prerade skoro da ne postoji. U sve tri države osnovu unapređenja moraće da čini povećanje obima i kvaliteta u stočarstvu uz prateći povraćaj industrije prerade stočarskih proizvoda. Za tako složen zadatak, najkraće rečeno, oslonac treba tražiti u stručnom obrazovanju i stalnoj razmeni iskustava ne samo mlađih vlasnika domaćinstava, već i odgovarajuće stručne savetodavne službe.

U proceni postojećeg lošeg stanja poljoprivrede sve tri države, a pogotovo u sagledavanju načina i uslova realnog unapređenja, od Srbije se očekuje vodeća uloga. Pored većih površina obradivog zemljišta, Srbija ima i priznatije školovanje za potrebe poljoprivrede. Naša zemlja bi morala da se što pre jednostavno nametne preuzimanjem obaveza oko detaljnijeg sagledavanja uslova i načina realnog unapređenja poljoprivrede sve tri države. U poljoprivredi Albanije i Severne Makedonije treba očekivati mnogo veće usmerenje ka obimnijoj proizvodi povrća, voća, vinograda, dok bi se u Srbiji u principu to odnosilo na stočarstvo i preradu. U pogledu stočarstva za sve tri države osnovni uslov bi morala da bude minimalna početna norma od pola uslovnog grla po hektaru obradive površine s ciljem da bude dvostruko veća. Postizanje „krajnjeg cilja” moralo bi se ograničiti na desetak godina.

U oblasti stočarstva vodeći su govedarstvo i svinjarstvo, odnosno proizvodnja mleka i mesa, gde bi Srbija morala da vodeća. Kod gajenja ovaca i koza Albanija i Severna Makedonija već imaju dobru tradiciju i iskustvo, pa ih treba i dalje unapređivati. Za procenu rezultata najbolji način je upoređenje s rezultatima koje već postižu ugledne države Evrope. Ti rezultati mogli bi da budu i cilj država „Otvorenog Balkana” za idućih pet godina. Posle pet godina ove tri države moraće da budu osposobljene i za sve veću konkurenciju, pre svega u pogledu troškova. Sve odgovorne institucije, počev od vlade i ministarstava, moraju da stvaraju navike da iskazuju rezultate tako da se zna koliko se čega proizvede ne samo po hektaru, već i stanovniku. Treba već odmah misliti i na sve strože uslove u proizvodnji hrane. To se ne odnosi samo na ispunjavanje minimalnih uslova kvaliteta, već sve više na organsku proizvodnju, koja u praksi u EU zauzima dvadesetak odsto, a u planovima i više od 60 ili 70 procenata.

Kod bilo kakvih većih zahvata i obaveza najteži je prvi korak. U slučaju poljoprivrede, kao jedne od najsloženijih grana privrede, Srbija bi morala da što pre istakne sebe, makar nekim početnim obavezama. To ne bi smelo da bude povezano s organima vlasti ili političkim rešenjima, već isključivo realno privredno. Za preporuku je da se već za početak formira zajednička institucija u vidu komore za oblast poljoprivrede zemalja „Otvorenog Balkana”. Neposredno posle toga, bez obzira na obimnost i složenost, treba planirati projekciju razvoja s uslovima koji taj razvoj omogućavaju. U tom pogledu možda bi Severna Makedonija mogla da preuzme početnu zaduženost, između ostalog i radi lakšeg sporazumevanja.

Prof. dr Milan St. Tošić,

Beograd