Ljubavi, ime ti je Rusija

Kako to izgleda kad Božić proslavljate, zapravo kad ste gost u domu slavnog ruskog pesnika kakav je bio Jevgenij Jevtušenko? Tu privilegiju imao je, i to ne jednom, srpski poeta i putopisac Goran Lazović.

– U njegovoj kući sve je izgledalo prelepo, prisno, domaćinski, srdačno i toplo, kakav je bio on i kakva je inače ruska duša – evocira uspomene za „Magazin” čovek koji je putovao mnogim zemljama i kontinentima i koji se sreo i razgovarao s mnogim poznatim ličnostima, o čemu je snimljen film, a brojni susreti trajno zabeleženi u knjigama. – Jevtušenku sam ja bio srpski brat, a on meni duhovni otac. U jednom od božićnih, novogodišnjih i drugih, neobaveznih, pre svega prijateljskih susreta došao bih na dvadesetak minuta, a ostajao i po šest sati. Zato sam veoma ponosan na film „Svet bez granica – Jevgenij Jevtušenko”.

Kuda sve nije putovao naš sagovornik, s kim se sve nije družio. Šetao je, sve pomno beležeći, ulicama Praga, Moskve, Verone, Sankt Peterburga, Pariza, Kijeva; bio u Sibiru, Mongoliji, gde je pio rakiju od goveđe balege, Albaniji, Jasnoj Poljani. Razgovarao s Monikom Beluči, Natalijom Solženjicinom, Miroslavom Antićem, Orhanom Pamukom, patrijarhom Pavlom, patrijarhom moskovskim i cele Rusije Kirilom... Poetsko veče „Ljubavi, ime ti je Rusija” oduševilo je sve prisutne, baš kao i njegova knjiga „Ljudi i gradovi”.

Suze zbog NATO agresije

Malo ko je imao sreću da s jednim od najvećih ruskih i svetskih pesnika Jevtušenkom bude tako dobar prijatelj kao naš sagovornik. Njegova sećanja na te susrete i dalje su sveža, iako vrsnog pesnika nema već četiri godine. Božićna atmosfera svuda se osećala, pa i u Peredelkinu, Jevgenijevoj kući-muzeju.

– Dočekao me je stojeći pored stola iznad kojeg je visila slika crvenog petla – prebira po uspomenama. – Iz kuhinje je dopirao miris kavkaskog čaja. Ruke, koje su ispisale najlepše ljubavne stihove ovoga sveta, koščate i pegave, očas su prošetale po mojim ramenima. Upoznao sam ga još kao student, zašta je najzaslužniji Andrej Voznesenski, sovjetski i ruski pesnik i pisac.

Dugo su trajali susreti dvojice prijatelja. Naš pesnik pamti šetnje šumom, koje su katkad proticale bez ijedne reči. Na svako Lazovićevo pitanje o Brodskom, Jevtušenko bi odmahivao rukom: „Nemoj o njemu, da nas ne čuju njegove pesme”. Sećao se ruski poeta, i o tome pričao srpskom prijatelju, susreta s Hruščovom, Molotovom, Pasternakom, Solženjicinom, s Dobricom Ćosićem. Njegove tople priče o hladnom Sibiru uvek su bile zanimljive, jer je kazivao o rodnom selu, o tamošnjim ženama za koje je tvrdio „da su njegovo najiskrenije ogledalo i najlepši portret”.

– Mnogo ga je zanimala Srbija, tako da sam mu često pričao o svom rodnom mestu Brodarevu, o reci Lim i obližnjim planinama – nastavlja sa sećanjima. – Jednom mi je potpuno otvorio dušu: „Znate li vi da sam plakao kad je NATO bombardovao Srbiju”. Pisao sam mu često, a od njega dobijao razglednice i beloruska vina.

Jednog događaja će se ipak sećati do kraja života. Jevtušenko je bio u bolnici, a naš sagovornik imao poetsko-književno veče u Moskvi. Neko od njegovih najbližih to mu je dojavio. Napolju minus 25 stepeni, sneg veliki, glumci, pesnici, muzičari spremni za celovečernji program. Kad, najednom, pojavljuje se Jevtušenko. U sali najpre muk, pa frenetičan aplauz. Svi poskakali sa stolica. Žaneta Artutijan, direktorka pozorišta „Grad”, zaplakala je od sreće i poručila: „Dobro nam došao, dragi Jevgenij. S vama je u naš grad večeras došla istorija.”

Posle su svi saznali da je napustio bolnicu, s obrazloženjem da ide kući, a zapravo je „pobegao” na Lazovićevo književno veče. Iako bolestan, nije mogao da odoli izazovu. Bio je sasvim iskren: „Došao sam da zagrlim mog srpskog brata”, pokazujući na našeg pesnika. Mnogi su bili u neverici da je to on. Izgledao je iznuren od bolesti. Okopnele su oči za kojima su ludovale i srećno udate žene. Ramena, koja su tapšali Fidel Kastro, Kenedi i stotine drugih poznatih i manje znanih, kao da su potonula.

Posle posluženja i višečasovnog razgovora, baš na Božić, došlo je vreme da Lazović napusti pesnikov dom. Na rastanku ga je domaćin zamolio: „Kad se vratiš u Beograd, potraži jednu Milenu... Možda je živa. Puno sam je voleo...”

Uspeo je Goran da pronađe Milenu. Javila se posle jednog njegovog novinskog teksta. Potvrdila je da ima i sliku s Jevtušenkom. U danu kad je on umro, ona je udavala ćerku. Kakav koloplet sudbine!

U Jesenjinovom zavičaju

Putovao je, upoznavao predele i ljude, razgovarao s poznatim ličnostima. Emir Kusturica će o njemu izgovoriti sledeće: „Njegove reči se pretvaraju iz dokumenta u poeziju. U Rusiji, gde god kreneš, tu je Goran Lazović.” Poznati književnik Radovan Beli Marković ovako opisuje njegovo stvaralaštvo: „Oči će vam biti ozarene, kao i duša, tako štogod nećete naći na internetu. To je ono pričanje kraj vatre, u pozni sat, lagano, pred ozbiljnim i mrkim ljudima. Hodajući za oblacima, zemljom i preko nebesa, Lazović pomera žanrovske granice, svaki čas nam kroz prozor došaptavajući stihove.”

I najnovija knjiga mu je, u većini, satkana od priča iz Rusije. Putovao je po njenim gradovima, pohodio Sibir. Nezaobilazno odredište je Konstantinovo u kojem je 3. oktobra 1895. rođen slavni Sergej Jesenjin.

„Njegova kuća, brvnara, obnavljana nekoliko puta, okružena je izuvijanim prućem. Ispred kapije, topola. Okamenjeni pesnik samuje u senci velikih breza”, zapisao je naš putopisac. „U kuhinjskom delu kuće je zidana peć, hlebara. U drugoj sobi: krevet, prva diploma, jastuci i kaputić koji je nosio kao dečak i u kojem je dočekivao oca Aleksandra kad se ovaj vraćao iz Moskve, gde je radio kao mesar. U svoje mesto najčešće je dolazio zimi. Neposredno pred smrt, Jesenjin je pevao o povratku u zavičaj, gledao u propalo selo i oronule kolibe u kojima je, umesto ikone, na zidu visio Lenjinov portret iz kalendara. Bilo je to leto kad se zaljubio u Anu Sardanovsku. Ona se udala za drugoga, rodila sina Borisa i umrla u 26. godini. Pod njenim prozorom i danas rastu jorgovani.”

Valentin Gaft je ruska glumačka ikona. Doći do njega je prava lutrija. Moskovski prijatelji su to preneli Goranu, ali se on nije predao. Uspostavio je telefonsku vezu i objasnio ko je.

„Kad dolazite”, pitao je Gaft.

„Kad me primite”, bojažljivo je pitao naš pesnik.

„Sutra u šest”, odgovorio je domaćin.

Posle su dugo razgovarali. Prekaljeni glumac tada je rekao: „Kad su bombardovali Srbiju, duša me je bolela, plakalo mi se, vrištalo. Psovao sam, gledao u nebo i molio se za vas.” U nebeski teatar Gaft se preselio 12. decembra 2020. godine.

Zabeležio je Goran i susret s Monikom Beluči, jer je Kusturičin dobar prijatelj.

– Od kad sam s njom pričao, i reči su se prolepšale – prenosi svoje utiske. – Ušla je nasmejana i odmah objasnila: „Kusturica me je video takva kakva jesam, na tome sam mu zahvalna. Mene stalno gledaju, posmatraju, a vrlo malo je onih koji su uspeli stvarno da me vide.”

Ređaju se likovi, razgovori, ispovesti s Lazovićevih putovanja. Piše neobično. I nikad ne zaboravlja svoje Brodarevo i majku koja tamo živi. Ali, priče iz Rusije uvek imaju prednost.

DECA VESELA I NA MINUS 43

Utisci s putovanja po sibirskim gradovima uvek su neponovljivi.

– Ulazimo u Krasnojarsk, grad koji spava. Nije ovo grad, ovo je ledara – prisećao se tih trenutaka. – Nigde dima, ni mirisa vatre, nigde ni senke od života. Dok smo pili čaj, negde oko osam ujutru, začula se graja. Dečaci, ne stariji od deset godina, išli su u školu, smejali se slatko i hodali lagano, podsmevajući se mrazu. Po izlasku iz aviona, u pet ujutru, bilo je minus 43. Osetio sam bol u nosu, led na čelu, obrve su me zabolele, a dlake su se pretvorile u čeličnu žicu. U ovom gradu obdaništa se zatvaraju na minus 50!

SAVETI PATRIJARHA PAVLA

U nizu susreta s poznatim ličnostima jeste i onaj s patrijarhom Pavlom. Seća se da je ovako besedio: „Neće nam služiti na čast, ni kao hrišćanima, ni kao potomcima svojih predaka da činimo zlo, a nadamo se dobru, nasuprot savetu Svetog apostola Pavla i nauci naših majki kroz vekove... Sestrinska pomoć sestrinskih crkava u sadašnje vreme osobito biće nam od velike koristi ako budemo istinu o nama iznosili i pred svojim i pred drugim narodima.”