Četvrtak, 19.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: patrijarh srpski Porfirije

Ni za zapetu ne menjam moj poziv na mir

Mir stvara plodnost, blagostanje, napredak, radost. To upravo ja želim mom narodu: da se rađamo i množimo, da se radujemo i pomažemo jedni drugima, a ne da se mlatimo motkama po ulici
Патријарх Порфирије (Фото ђакон Драган С. Танасијевић)

„’Mene sve rane moga roda bole, i moja duša s njim pati i grca’, kaže Šantić, ne kao frazu...”, citira patrijarh srpski Porfirije na početku razgovora za „Politiku” reči čuvenog srpskog pesnika odgovarajući na pitanje o poruci koju je uputio na početku Božićnog posta povodom demonstracija na ulicama više gradova, kada su se dogodili i prvi incidenti i reakcija na njegove tada upućene reči. Poziv na mir, ljubav i dijalog, protumačen je od dela onih kojima je upućen kao svrstavanje Crkve na jednu stranu, a patrijarhove reči „svako je svakome potreban” i poziv da čuvamo jedni druge kod takvih je ostao, izgleda, bez odjeka.

– Nisam se obratio nekoj apstraktnoj masi, nego mom narodu. Narodu koji je juče izašao iz rata. Juče iz građanskog rata zbog raspada države, prekjuče iz Drugog rata i krvave revolucije, tek dve decenije ranije iz Velikog rata. Par godina pre iz Balkanskih ratova... Nema kraja... Da ne nabrajam dalje. Ljudi, stanite. To što se u poslednjem ratu Srbi nisu međusobno ubijali izgleda da nekome veoma nedostaje. Kao da se po svaku cenu traži razlog da to bude nadoknađeno. A koliko je glava srpskih od srpske ruke postradalo u dvadesetom stoleću!

Šta očekivati od patrijarha ili od bilo kog hrišćanina? Jednostavna, biblijska mudrost izrečena rečima majke Jevrosime: „... da zlo dobra donijeti neće”, dobar je komentar i o autodestrukciji na auto-putevima, mostovima, raskrsnicama koja se prikazuje kao vrhunska vrlina. Ni za zapetu ne menjam moj poziv na mir, ljubav, štaviše na civilizaciju ljubavi. Pritom insistiram na permanentnom dijalogu, koji će doneti delatan mir – kaže u božićnom intervjuu za „Politiku” patrijarh srpski Porfirije.

Nije prvi, već ko zna koji put da se Crkvi, ne bez loše namere, pripisuje svrstavanje uz vlast. Crkva je uz Hrista, to ste nebrojeno puta ponovili, ali da li je bole takve isključivosti?

Uvek sam se uzdržavao da ne uputim gorku reč medijima, novinarima, poslenicima javne reči. Pored sveštenika, najviše mojih prijatelja su novinari. Sintagma poslenik javne reči, ima sakralno značenje, ako se bolje zamislimo. Obavezuje mnogo, mnogo... Znam veoma dobro i koliko zna da bude težak, gorak novinarski hleb. Ali, zaboga, pojedini mediji liče na Prokrustrovu postelju, a novinari na samog Prokrustra, mitskog jelinskog gostioničara koji je onome koji legne u njegovu postelju ukoliko je suviše dugačak odsecao noge, a nekog kratkog je istezao do kidanja i smrti. Znači, ukoliko se nečiji stav ne uklapa u trenutno zadatu sliku stvarnosti koju određeni medij diktira, tim gore po stvarnost, a ono što se izgovori će ili rastezati ili iseći da bi se uklopilo u poželjni ideološki kontekst. A takva prokrustrovska medijska politika generiše nasilje na ulicama. Zbog odgovornosti koju imamo svi za sve, moramo to da priznamo jedni drugima.

Stvarnost nikada nije u crno-beloj tehnici. Posle poziva na mir, lično sam kritike primio sa obe strane. Veoma, veoma slične. Setih se te večeri Kenoovih „Stilskih vežbi”, gde ljudi jedan isti događaj vide i tumače potpuno različito. Kod Kenoa je to duhovito, a u Kurosavinom „Rašomonu” tragično. I to treba uzeti u obzir, odnosno u pamet.

Tek je omeđivanje Crkve stranačkim ogradama apsurdno, uskogrudo, nedalekovido. Ima toga suviše i u Crkvi, ali na sreću mnogo, mnogo manje nego stranačkih i medijskih projekcija. Crkvu ne možemo da omeđimo, ni prostorno ni vremenski, a kamoli stranački. Crkva uvek gleda celinu, ako hoćete ne celinu jednog naroda, makar bio i moj narod – najbolji, kako ja vidim srpski narod. Crkva gleda čovečanstvo, univerzum, vaseljenu i budući vek. Crkva liturgijom, životom, svim svetim tajnama, ikonomijom spasenja, uznosi epohu u budući vek, u Carstvo nebesko. Epohu u totalitetu, sve – ljude, prirodu, živu i neživu. Kakve stranke, vlast i opozicija za Boga miloga! To, pak, ne isključuje brigu Crkve za današnjicu, za hleb, za mir. Mir pre svega i mir više od svega. Mir je najviši božanski dar koji je dat svim ljudima i koji podrazumeva sklad sa Božjom promišlju. Mir je plod Božjeg blagoslova, blagoslova njegovom narodu. Prorok Isaija kaže na nekoliko mesta da mir stvara plodnost, blagostanje, napredak, radost. To upravo ja želim mom narodu i za to se molim: da bude plodan, da se rađamo i množimo, da bude kreativan, napredan, da živimo u radosti, da se radujemo jedni drugima i da pomažemo jedni drugima, a ne da se mlatimo motkama po ulicama. Svako ima odgovornost za mir. Ja moju odgovornost doživljavam i živim na ovakav način. Onaj ko u Crkvu unosi duh političkog strančarenja ili bilo kakvog strančarenja je promašio temu. A promašenu temu do promašenog života deli kratak korak.

Koliko je za Srpsku pravoslavnu crkvu važno potpisivanje Temeljnog ugovora sa Crnom Gorom i kako danas gledate na odnos prema srpskoj Crkvi u toj susednoj zemlji?

Nedavni predlog Evropske komisije da se u javnom govoru u Evropskoj uniji ne koristi reč Božić, opominje nas da će u godinama koje su pred nama biti ozbiljnih pritisaka za promenu hrišćanskog identiteta evropskih naroda. I iz tog ugla gledano, mislim da je dobro da se zaključi ugovor koji će makar  osujetiti nameru bilo koje buduće vlade da tako nešto pokuša. Naš savremeni pisac iz Boke sigurno preteruje kada kaže da su identiteti u Republici Crnoj Gori i inače nepouzdani. Litije su ga u potpunosti demantovale. Činjenica da su analogni ugovori zaključeni sa Svetom stolicom i sa Islamskom zajednicom, ostavila je većinski narod, većinsku zajednicu i većinsku Srpsku pravoslavnu crkvu u apsurdno neravnopravnom položaju u svojoj matičnoj zemlji.

Ja sa punom odgovornošću i povišenom obazrivošću prihvatam činjenicu da će Temeljni ugovor, kada ga zaključimo, po pravnoj snazi biti iznad lokalnih zakona. Stoga ću i ovde ponoviti nadam se poznati stav da odredbe ugovora moraju biti na dobro svih i da niko ne sme da bude zbog njih uskraćen za neko pravo. Lično se osećam obaveznim da na isti način uvažim i zaštitim interese obe ugovorne strane, i Srpsku pravoslavnu crkvu i Republiku Crnu Goru. Na to me obavezuje i činjenica da obe strane u ogromnoj većini čini jedan isti verujući narod, naš narod, te da se ugovorne odredbe odnose na taj kršteni narod Božji, na njegova prava, prava naroda iz litija, prava naroda koji živi na području na kome je rođen otac Svetog Save, na kome je Sveti Sava osnovao prvu episkopiju, a za njegovog rođenog strica napisano Miroslavljevo jevanđelje. Nema nikakve sumnje da ćemo, čim se političke prilike u Crnoj Gori srede, pristupiti zajedničkom razmatranju svih dosadašnjih opcija koje su nam iz Podgorice dostavljane. Ako bude svrsishodno, neće nam biti teško da krenemo i od sasvim belog papira. Sve ćemo učiniti na dobro naroda, države i Crkve. Dakle, kao i svi u našoj Crkvi, po ovom pitanju sam potpuni optimista.

Čini se da je skopska jerarhija ponovo krenula u novi krug pokušaja da reši problem sopstvenog statusa. Posle pokušaja u Sofiji, trenutno su došli do Istanbula. Kakvi su njihovi izgledi? Kako Vi vidite taj problem?

Svaki razgovor koji može da stvori minimum mogućnosti za uspostavljanje narušenog jedinstva Crkve je blagosloven i mene raduje, jer se radi o još jednoj od rana koja i mene i svakog sveštenika, episkopa Srpske crkve, pa i mnogog vernika boli. Svaki raskol je rana na telu Hristovom, na Crkvi. U ovo vreme kada je međusobno udaljavanje ljudi jednih od drugih postalo poželjno, kada je tome, nažalost, prethodilo i distanciranje između pomesnih pravoslavnih crkava, aktuelna nastojanja jerarhije koja prebiva van jedinstva vidim kao znak savesti, kao znak spoznaje da stanje raskola za njih nije prirodno i održivo. I mi ovde u Pećkoj patrijaršiji, srpski episkopi, ne samo da ne odustajemo, nego s punom odgovornošću za verni narod u Severnoj Makedoniji, čija je pobožnost, ljubav prema Crkvi Hristovoj svima poznata, želimo da se narušeno jedinstvo vaspostavi. Sveti arhijerejski sabor je na poslednjem zasedanju sagledavši različite mogućnosti koje pružaju svešteni kanoni i načela crkvene ikonomije odlučio da ponovo pozove arhijereje koji su se odvojili od Pećke patrijaršije da zajedno u bratskom, strpljivom dijalogu nađemo blagosloveno rešenje. Veoma sam zadovoljan što su, posle svih iskušenja, zapravo velikih stradanja, arhiepiskop Jovan i svi njegovi episkopi, izrazili najvišu svest, ljubav prema Crkvi i vernost Hristu, ključno doprinoseći sagledavanju načela i mogućnosti crkvene ikonomije u rešavanju problema raskola u ovim eparhijama.

Ja izražavam lično uverenje da je jedini pravi put kojim treba ići da bi ovaj problem dobio trajno rešenje, put od Skoplja ka Beogradu, ili od Beograda ka Skoplju, svejedno. To je definisano i tomosom kojim je carigradski patrijarh 1922. godine, potvrdio da eparhije u sadašnjoj Severnoj Makedoniji pripadaju Srpskoj patrijaršiji. Niko drugi nas neće i ne može bolje razumeti nego mi koji smo se vekovima na ovom širokom balkanskom prostoru zajedno ugrađivali u Crkvu Hristovu, nemajući nikakvih međusobnih nesporazuma. Lično sam uveren da oni koji su 1967. godine prekinuli međusobno opštenje, to nisu učinili po svom razumu, ali da sada mi imamo mogućnost i punu slobodu da po svom razumu učinimo sve kako bi svi mogli pristupiti zajedničkoj čaši. Ukoliko nam je to zaista cilj, onda natpis na etiketi ne može biti početna premisa za razgovore, nego cilj koji treba da bude plod molitve Bogu, Svetom Savi i Svetom kralju Milutinu, Svetom Klimentu i Naumu, Svetom Đorđu Kratovcu i svim svetim precima našim koji su svojom verom, izgrađivanjem Tela Hristovog na zemlji i mučeništvom postali naši životni toposi. Molitva ovim svetima ukazaće nam blagoslovena rešenja za sva kompleksna pitanja koja su deo rešenja, ali mi episkopi Pećke patrijaršije svesrdno želimo da se ovo pitanje reši.

Zbog čega još nije obavljen svečani čin Vašeg ustoličenja u Pećkoj patrijaršiji, drevnom sedištu srpskih patrijaraha? Da li je razlog pandemija ili i društveno-politička situacija u pokrajini?

Razlog je jednostavan. Epidemiološke mere su nepredvidive i često su toliko restriktivne da ustoličenju najčešće ne bi mogli da prisustvuju ni svi članovi Svetog arhijerejskog sabora, a kamoli verni narod. Stoga ćemo sačekati da se epidemiološke okolnosti normalizuju kako bi ustoličenju mogao da prisustvuje svako ko želi. Ja to iz sveg srca želim, ali ne žurim.

(foto Stanko Kostić)

Koji su glavni doprinosi veronauke obrazovnom sistemu, njena glavna postignuća za ovih dvadeset godina otkako je vraćena u škole? Zajedno sa ostalim poglavarima tradicionalnih crkava i verskih zajednica ukazali ste na probleme i tražili njihovo rešavanje.

Dosta formalno zvuči pitanje, pa ću vam tako i odgovoriti, ali ću nastojati da odgovor bude celovit. Zakon o obrazovanju kao najvažnije ciljeve obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji, navodi: razvijanje zdravih životnih stilova učenika, njihov pun intelektualni, emocionalni, socijalni i moralni razvoj, razvijanje pozitivnih ljudskih vrednosti, razvijanje ličnog i nacionalnog identiteta. Meni se čini da od svih predmeta jedino verska nastava gotovo u celosti obuhvata sve navedene ciljeve i daje zaista nezamenljiv doprinos našem obrazovnom sistemu. I iz tog razloga smo se kao i 2001. godine, svi predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica saglasili da je neophodno da verska nastava treba ponovo da bude izborni predmet, a ne izborni program, kao što su Ruke u testu, Čuvari prirode, na šta je svedena čak bez formalnog obaveštavanja zainteresovanih crkava, roditelja, učenika. Ali ja sam uveren da važnost veronauke poput pokojnog dr Zorana Đinđića i njegove vlade, istinski prepoznaje i vlada Ane Brnabić. Da podsetim i to da se Đinđić nije opredelio za versku nastavu iz nekih lukrativnih, političkih razloga, za šta ga pojedinci iz njegovog najbližeg okruženja optužuju. Zoran Đinđić je lično svoju decu uzeo za ruke i doveo na časove Pravoslavnog katihizisa. Isto tako, mi očekujemo da posle dvadeset godina rada, nastavnici veroučitelji, ne budu diskriminisani u odnosu na sve zaposlene Srbiji, jer su na osnovu ličnih i stručnih kvaliteta potpuno integrisani u sve tokove obrazovno-vaspitnog procesa u osnovnim i srednjim školama, te da im se omogući da konačno budu zaposleni za stalno, a ne da im se ugovor obnavlja svake godine.

Trudom brojnih generacija i upornošću mnogih, od patrijaraha i najviših državnih predstavnika do običnih građana, zasijao je Hram Svetog Save iz kojeg se i Vi često obraćate vernima i uznosite molitve Bogu. Ostali su manji radovi na dovršenju hrama i veliki svečani čin osvećenja mozaika. Kada bi ova molitvena svečanost mogla biti upriličena?

Zapravo služićemo čin osvećenja hrama. Molim se Bogu i Svetom Savi da tokom predstojeće godine, epidemiološki uslovi budu takvi da naši ljudi sa svih strana sveta mogu da dođu na Vračar na osvećenje. U hramu se, najčešće, neka mi drugi oproste, sećanje je sigurno varljivo, setim da su pogotovo u početku, prilozi za hram stizali najviše iz Sjedinjenih Američkih Država i iz moje Bosne. Na posletku je stigla pomoć i umetnička i materijalna iz Rusije, ali posebno i ogroman doprinos Vlade Srbije, koji je rezultat vizije i saradnje moga prethodnika, blaženopočivšeg patrijarha Irineja i predsednika Aleksandra Vučića. Bez te saradnje i priloga države daleko bismo bili od završetka radova. Meni je pripao blagoslov da nastavljajući saradnju privedem radove kraju te, ako Bog da, iako najmanje zaslužan uskoro organizujem osvećenje velelepnog zdanja, našeg zavetnog hrama. Voleo bih da Srbi sa svih strana toga dana budu u hramu. Imam ideju, kada bi to moglo biti, ali je nisam proverio ni sa Sinodom, ni sa mojim sveštenicima u Beogradu. Na proleće ili na jesen...

Punih 15 godina prošlo je od usvajanja Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Koliko je ovaj zakon doprineo stabilnijem položaju srpske Crkve u društvu i građenju dobrih odnosa sa predstavnicima države?

Zakon o crkvama i verskim zajednicama je kratak i sadrži svega 45 članova. To je u skladu sa onim načelima po kojima o neprikosnovenim slobodama zakoni ćute. Njegovu vrednost potvrđuje činjenica da su 2006. godine u Ustav Republike Srbije ugrađene načelne odredbe iz Zakona o crkvama i verskim zajednicama, pa su one u najvišem zakonodavnom aktu, pod nazivom „Crkve i verske zajednice” postale ustavna kategorija. Prethodni ustavi su izbegavali i pominjanje pojma crkva. Isto tako, u pojedine važne zakone ugrađene su odredbe iz Zakona o crkvama i verskim zajednicama, tako da je sa donošenjem ovog zakona, pre petnaest godina, započeo proces obnove srpskog državno-crkvenog prava. U poslednjih petnaest godina stvarni položaj crkava i verskih zajednica u društvu promenjen je nabolje. Procesima demokratizacije društva, crkve i verske zajednice, prevashodno zahvaljujući širokoj podršci građana, vratile su se u javni život, odakle su decenijama bile isključene. Ovaj zakon je unapredio položaj Crkve u društvu i doprineo izgradnji dobrih odnosa između Crkve i države. Naš je ideal slobodna Crkva u slobodnoj državi. Tu ima mnogo posla i nikada ne prestaje građenje dobre atmosfere i zdravih društvenih odnosa. Malopre smo razgovarali o verskoj nastavi. Na tom području ponekad, nažalost idemo korak napred, dva nazad. Zakon o univerzitetu je, pak, blagodareći razumevanju i političkoj zrelosti, usklađen sa realnim životom na Bogoslovskom fakultetu. Uveren sam da će se i pitanje statusa verske nastave, kao ključnog formativnog predmeta rešiti na opšte dobro. Ni mi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ni naši saradnici iz tradicionalnih crkava i verskih zajednica, sa kojima delimo uspehe i iskušenja, a ta činjenica me čini veoma zadovoljnim, od toga svakako ne možemo i nećemo odustati.

Još se borimo protiv epidemije virusa korona, po svemu sudeći i ova godina proći će u znaku te borbe. Posetili ste prošle godine baš o Božiću, kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski, kovid pozitivne pacijente u zagrebačkom Centru za rehabilitaciju. Šta biste danas poručili onima koji se bore protiv ove teške bolesti, ali i onima koji izgleda ne mare za poziv poput onog „da čuvamo jedni druge”, da ponovo citiram Vašu poruku s početka ovog razgovora?

Vaše pitanje me podseća, opominje me, da bez obzira na to na kakvom se položaju nalazim, koju dužnost vršim, u okolnostima kao što je epidemija, svi delimo iste brige, iste strahove, iste nade. Tako sam i ja period između dva Božića, bez obzira na promene u životu, proveo slično kao i bilo ko drugi. Posećivao sam zaražene u bolnicama, prvo obolele starce i starice sa Korduna u jednoj zagrebačkoj klinici, patrijarha Irineja u vojnoj bolnici na Karaburmi, obilazio bolesne prijatelje, molio se za upokojene, molio se za bolesne da ozdrave... Kao i bilo koji drugi sugrađanin bezbroj puta razgovarao, analizirao, razmišljao o ovoj bolesti, posledicama na društvo, pojedince, privredu, strahovao za bližnje. Danas me je oneraspoložilo saznanje da ponovo ima više od sedam hiljada zaraženih dnevno. Sve to imajući u vidu, osećam potrebu da još jedanput najkraće odgovorim na jednu dilemu koja je nametnuta, a koja opterećuje savest mnogih pravoslavnih hrišćana. Jednostavno da kažem: bolest se ne prenosi svetim pričešćem. Zamislite koliko bi sveštenika preživelo aktuelnu epidemiju da se zaraza širi pričešćem? Veoma mali broj. Tako da ovo pitanje za nas nije tema.

Greše i oni koji misle da je sveto pričešće lek protiv korone ili neke druge bolesti. Sveto pričešće je lek za besmrtnost. Stoga svi verujući ljudi treba da slušaju preporuke lekara i nadležnih vlasti, ali da istovremeno budemo oslonjeni na Hrista Gospoda, najboljeg lekara duša i tela naših, da mu se svi molimo da zaraza što pre prođe, kako ne bismo postali žrtve straha, koliko od virusa, toliko od bližnjih, sa kojima, kažu nam, treba da budemo na distanci. Čovek je čoveku potreban, a strah od drugoga je ropstvo koje nas cepa i sprečava da činimo sve što je na korist naših bližnjih i zajednice kojoj pripadamo.

Ovo je prvi Božić koji srpska Crkva i verni narod proslavlja sa 46. poglavarom na tronu Svetog Save. Kako se Božić proslavljao u Vašem domu: onom roditeljskom u Čurugu, svetoarhangelskom u Kovilju, mitropolijskom u Zagrebu?

U Čurugu, Kovilju, Zagrebu, u privremenom smeštaju u banijskim selima, u kosovskim i metohijskim getima, na Terazijama, u Njujorku i Johanesburgu, Herceg Novom i Ljubljani ili, što pesnik kaže, „od Soluna do Budima, gde god srpskih tića ima”, svuda se u radosti proslavlja Božić. Radost treba da bude i jeste nepromenljiva konstanta proslavljanja Roždestva Hristovog. Kod verujućih pravoslavnih ljudi, koji zaista u velikom broju širom našeg sveta dolaze u hram na božićnu službu, radost je neizveštačena, iskrena, ni nalik marketinški definisanim osmesima, koje zbog komercijalne dobiti forsira globalna kultura ili antikultura. Okupljenima u svetom hramu, a potom u svetinji doma za prazničnom trpezom, onima koji proslavljaju lečeći ili bivajući lečeni u bolnicima, vojnicima, policajcima i drugima koji su na profesionalnim dužnostima, zatvorenicima, mornarima na dalekim morima, svima neka Roždestvo Hrista Bogomladenca donese radost, ujedini nas u zajedništvu, u molitvi jednih za druge, u veri, nadi i ljubavi.

Mir Božji! Hristos se rodi!

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Багратион
И не треба мењати позив на мир Ваша светости! Патријарх и црква уједињују: било, јесте и биће. Свако добро читаоцима "Политике" и свој нашој браћи и сестрама. Мир Божји - Христос се роди!
Jankovic
Vaistinu se rodi

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.