Lekcija iz skrušenosti

Odrastao sam u dvojezičnoj porodici, dvojezičnom okruženju. Delovaće neverovatno, ali ideja da se prvi put latim književnog prevođenja pala mi je na pamet kad sam imao jedanaest godina. U to vreme bio sam opsednut prirodom, životinjama (ta opsesija me, na sreću, ni do danas nije napustila), pa mi je pala na pamet ideja da moje jednojezične vršnjake pokušam da upoznam s nekim pričama Ištvana Feketea, omladinskog pisca i lovca koji je – možda to zvuči paradoksalno – voleo životinje i o njima ispisao hiljade stranica (bio je nešto kao „mađarski Turgenjev”). Seo sam za pisaći sto i krenuo da grafitnom olovkom u neku svesku upisujem prevod. Taj prevod nije sačuvan, ali mogu misliti našta je ličio...

Jer dvojezičnost, sama po sebi, nije dovoljan preduslov za književno prevođenje. Stara je istina da prevodilac pre svega treba dobro da poznaje svoj jezik, to jest jezik na koji prevodi (mada nije na odmet i odlično poznavalje finesa jezika originala, da ne bude zabune). Tek kad počnemo da prevodimo shvatimo kakva su ograničenja našeg vlastitog jezika. Postoje ljudi koji misle da je upravo njihov jezik najbogatiji, najraznovrsniji, najmilozvučniji. E pa, čikam sve te „jezičke patriote”, a katkad bogami i „jezičke šoviniste” da sednu za kompijuter/laptop i pokušaju da na taj svoj tobože superiorni jezik prevedu fragment bilo kog teksta koji ima neku književnu, estetsku vrednost. Sam (često mučan) proces prevođenja biće takvim ljudima najbolja lekcija iz skromnosti i poniznosti, skrušenosti pred originalom. I spoznaje koliko su velika, često nepremostiva ograničenja tog njihovog „najbogatijeg” jezika. Jer i to je još jedna prastara istina, vrednost bilo kog umetničkog dela, pa tako i književnog, ne leži u onome „šta” već u onome „kako”. Sve priče su već odavno, kao što znamo, ispričane, a ako i nisu, šabloni su isti ili slični. Ono što nas svaki put privuče nekom tekstu jeste majstorstvo, način na koji je priča ispričana, jezička veština, ritam, osobeni, samo za tog autora karakterističan stil koji nas uvlači poput vrtloga u delo...

Prevodim evo već više od dve decenije s mađarskog na srpski, dakle s jednog takozvanog malog jezika na drugi. Za to vreme, naučio sam nekoliko zanatskih, ali i životnih lekcija. Jedna od njih odnosi se i na poštovanje esnafske tradicije, na svest o tome šta su nam u amanet ostavili prethodnici. U trenutku kad mladi i nadobudni zakoračimo u polje književnog prevođenja, moramo biti svesni svojih velikih prethodnika – u slučaju ove mađarsko-srpske relacije, stvaralaca poput Svetislava Stefanovića, Danila Kiša, Aleksandra Tišme, Judite Šalgo, Eugena Verbera, Ivana Ivanjija, Save Babića, Arpada Vicka (izvinjavam se svima koji ovde nisu pomenuti) – i moramo pokušati da ne izneverimo standarde koje su oni postavili. A to, opet, znači i biti svestan vlastitih ograničenja i ne prihvatati se zadataka koji prevazilaze naše moći.

* Autor je vanredni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, član Upravnog odbora UKPS i naš istaknuti prevodilac s mađarskog