Umetnost performansa

U retkim situacijama kada se govori (natuca?) o književnom prevođenju, uglavnom čujemo frazu nad frazama – kako se prevod književnog dela smatra najvišim oblikom prevođenja jer je „on mnogo više od pukog prevođenja teksta”, što bi valjda trebalo da nagovesti prisustvo izvesne spiritualne komponente u tom procesu.

Ako je književno prevođenje „najviši oblik prevođenja”, onda izgleda, makar na ovoj geografskoj širini, postoji neka nedoslednost u tome što je ono u poređenju s drugim „nižim” oblicima prevođenja finansijski najneunosnije. Izdavačke kuće nastoje da sarađuju s profesionalnim, „proverenim” prevodiocima, ali koliko god im prevodilac bio poželjan, one od njega gotovo neizostavno – uz mali broj časnih izuzetaka – očekuju da ima razumevanja za težak položaj knjižnog esnafa i da svoj rad ipak ne tretira kao klasičan posao kao što su štampa, prelom teksta, lektura i korektura, dizajn korica i maloprodaja knjiga, čije su tarife postojane i iz kojih je pomenuti spiritualni momenat očigledno isključen.

Uprkos tome, čini se da ne manjka prevodilaca spremnih da pošto-poto ostvare san o objavljivanju svojih uradaka. Razlozi za to mogu biti raznoliki, neki su altruistički, neki malo manje. Pojedini književni prevodioci smatraju da njihov rad „doprinosi boljem razumevanju među kulturama”, drugi istrajavaju „iz ljubavi prema književnosti”, trećima se pak sviđa da se njihovo ime povezuje sa imenom nekog poznatog pisca, dok ima i onih kojima „književni prevodilac” naprosto zvuči prestižnije nego, na primer, „nezaposleni filolog”, pa hrle da zarone u taj pot-au-feu u kom mesta za ispoljavanje svakovrsnih nematerijalizovanih kreativnih poriva ima napretek, a parametara za vrednovanje tradicionalno nedostaje (solidno vladanje maternjim jezikom, na primer, odavno nije čak ni preduslov za bavljenje ovim ne-poslom), pa se i prostor umetničke slobode začas pretvori u prostor mentalne raspojasanosti.

Šta god da je razlog, pretpostavka je da književno prevođenje predstavlja prijatnost, a ne nešto što se doživljava kao administrativni posao. Da parafraziram reči Kliforda Landersa, najizrazitija karakteristika književnih prevodilaca zapravo je njihovo osećanje da obavljaju misiju.

A istina je da gotov prevod donosi ogromnu intelektualnu satisfakciju i ispunjenje nakon duge potrage za pravim registrom i napora da se savladaju ograničenja koja postavljaju jezik s kog se prevodi, maternji jezik, kulturni kontekst i uzusi očekivanja. Oni razigraniji među nama sa entuzijazmom usavršavaju svoje veštine, trude se da dobro upoznaju piščevo stvaralaštvo, delo koje prevode i kontekst u kom je nastalo. I stalo im je da ga „izvedu” na sceni svog jezika za onog jednog, pravog čitaoca. I tu je komentar Harija Avelinga posebno relevantan: „Književni prevod je zabava, umetnost performansa, a književni prevodioci su performeri, umetnici”, čiji su alati strast, znanje, bravurozne jezičke veštine i kreativnost, iako ublažena (ja bih ipak rekla – strogo kontrolisana) tekstualnim ograničenjima i jezičkim konvencijama. U protivnom, sve je samo taština i egzibicionizam.

Književna prevoditeljka s poljskog, dobitnica nagrade „Miloš N. Đurić” za najbolji prevod iz oblasti poezije za delo „Ja sam žena” Ane Svirščinjske (Štrik, 2019)