„Put velikana” kao spomenik sećanja

Priča predstave „Put velikana” dešava se upravo 18. januara, ali davne 1938. godine, dan uoči smrti najvećeg pozorišnog stvaraoca Srbije: Branislava Nušića, koji je bio veoma vezan za Narodno pozorište u Beogradu, ali i za „Politiku”. U posetu mu dolaze prijatelji i kolege, da ga obiđu, uteše, razonode… Beogradska premijera predstave „Put velikana” rađene prema tekstu Boška Puletića koji će se ostvariti u liku Nušića, a u dramatizaciji i režiji Vesne Stanković koja tumači i lik Žanke Stokić, biće izvedena večeras, od 20 sati, na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra, a u produkciji Centra za kulturu Požarevca. Muziku je uradio Vlastimir Pavlović Carevac, kostime Irena Ristić, a scenografiju Dragan Sovilj.

Lik Milivoja Živanović tumači Lepomir Ivković, Ljubinke Bobić dramska umetnica Sonja Knežević, a Javorke njena koleginica Tijana Višković.

Vesna Stanković

(Foto: Nebojša Babić)

‒ Tijana Višković je u svom rodnom Požarevcu inicirala da se napravi predstava o jednom od najvećih srpskih glumaca svih vremena Milivoju Živanoviću. Pozvala je Lepomira Ivkovića, Lepomir je pozvao mene i tu sve počinje. Smatram da Milivoja ne možemo odvojiti od Branislava Nušića, koji je verovatno najznačajniji za njegovu karijeru, jer ga je preporučio pozorištu. Do tada je Milivoje igrao u putujućim trupama. A gde je Nušić, tu su i Žanka Stokić i Ljubinka Bobić ‒ kaže za „Politiku” Vesna Stanković i naglašava:

‒ Često se dešava da ljudi, kad dopadnu nevolje, ostanu potpuno sami. Nušića su prijatelji posećivali do poslednjeg dana. Radnja najvećeg dela naše predstave smeštena je baš na taj dan, kad se veliki Nuša, pozorišni čarobnjak i dobrotvor, oprašta od života. Ali kako je to uobičajeno među pozorišnim ljudima, to ne ide uz suze i tugovanke, nego uz pesmu, vino, glumu, smeh.

Branislavu Nušiću baš te večeri u posetu dolaze prijatelji i kolege: Milivoje Živanović, Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Javorka...

‒ Publika će upravo imati priliku da na sceni gleda i sluša anegdote o ovim velikanima srpskog pozorišta. Neke su im poznate, a neke nisu. A na taj način se upoznaju sa delovima života gotovo zaboravljenih umetnika. Pored ostalog Milivoje Živanović nam priča svoj životni put, kada je kao mladić otišao u Novi Sad, da bi ga primili u pozorišni angažman, a to prvo veče prespavao je na klupi, jer nije imao para za smeštaj. Žanka Stokić je bila jedna od najvoljenijih glumica. Kada je obeležavala 25 godina rada, goste je dočekivala, naravno, u kafani, u Skadarliji, gde je provodila najveći deo svog slobodnog vremena. Gosti su dolazili od ranog jutra, da joj donose poklone. Bilo je tu svakakvih darova, ali i novca. Od para koje je dobila tog dana, ali i od predstave, čiji je sav prihod dat Žanki na poklon tog dana, ona je kupila kuću ‒ priča naša sagovornica.

Nušić je, kako kaže, na neki način bio njihov pozorišni otac. Milivoja je pronašao dok se odmarao u jednoj banji, a mladi glumac mu prišao i zamolio ga za pomoć u pravljenju neke predstave. Ljubinka Bobić je kao devojčurak bila kod rodbine u Skoplju, dok je Nušić bio tamo upravnik. Jedne večeri je ona zagledala plakate ispred pozorišta, prišao joj je Nušić, odveo da gledaju generalnu probu i preporučio je za Narodno pozorište. A Žanka i Nušić su imali posebnu liniju prepoznavanja i ljubavi. Neki čak tvrde da je tu bilo i mnogo više od prijateljstva. Svakako je u društvu sa njima bilo magično.

O tome koliko je delikatno kada glumica igra glumicu, u ovom slučaju slavnu Žanku Stokić, Vesna Stanković kaže:

‒ Uvek je nezvahvalno igrati nekog ko je bio tako veliki. Mi znamo kako je ona izgledala, ali ne i kako je glumila. To mi je donekle i olakšalo zadatak, jer ne bih volela da radim bledu imitaciju. Samo sam pokušala da je prikažem iz jednog privatnog, intimnog ugla, kad ona sama ne mora ništa da glumi. I to sam tražila i od ostalih kolega, kad su kreirali svoje likove.

Pozorište je, besedi Vesna Stanković, od svih umetnosti najkrhkije i najnestalnije. Kompozitor ostavi iza sebe kompoziciju, slikar sliku, pisac knjigu, pevač trajni snimak, a pozorišni glumac kad ode sa scene, ostane samo senka i sećanje. Sećanja brzo izblede i meni je tužno da danas i neke mlade kolege glumci ne znaju ko su bili Ljubinka Bobić ili Milivoje Živanović. Ova predstava je kao jedan spomenik sećanja, kao lekcija o nezaboravu, koju posvećujemo svojim kolegama, velikanima, otuda i ime predstave.