Gradska pesma na stihove Šandora Petefija

Omiljene pesme koje se pevaju stotinak i više godina smatraju se narodnim, pa se mnogi i ne pitaju ko je autor stihova i melodija. Od naših starijih autora tekstova takvih „evergin” narodnih pesama mogu se navesti, prota Vasa Živković (Kad ja tebe ljubit’ ne smem...), knez Mihailo (Što se bore misli moje), Branko Radičević (Kad sam sinoć ovde bila), Zmaj Jova (Tija noći) i drugi.

Ređi je slučaj da se za reči gradske pesme uzmu stihovi inostranog pesnika. Takav primer predstavlja živahna veseljačka pesma „Na kraj šora”, čije se reči zasnivaju na istoimenoj pesmi jednog od najvećih mađarskih pesnika Šandora Petefija (1823–1849). Za ovog poetu se zna da po ocu ima srpsko poreklo, ali se on na to nije obazirao, smatrajući sebe isključivo Mađarom. Bio je primer strasnog borca za ideale Mađarske revolucije protiv austrijske hegemonije. Poginuo je (ili nestao) u bici kod Šegešvara, u borbi sa trupama ruskog cara Nikolaja Prvog, koji je revoluciju ugušio. Petefi je ostao mađarska legenda i kao pesnik i kao nacionalni heroj.

Naš pisac i memoarista Jakov Ignjatović je u nekoliko navrata sedeo sa Petefijem za kafanskim stolom, ali nije uspeo da s njime nađe zajedničke teme niti uđe u prijateljske odnose. Kao isključivi prozaista, Ignjatović nije imao sposobnost da prevodi Petefijeve stihove na srpski. Međutim, Ignjatović je bio ushićen divnim prevodima Zmaj Jove, desetak godina mlađeg od sebe, iako je tvrdio da mađarski jezik poznaje bolje od Zmaja.

Petefijeva pesma „Nakraj šora”, koju je prepevao Zmaj, opeva obesnu mlađariju koja pijanči u periferijskoj krčmi, čemu je posvećeno prvih sedam strofa pesme. Međutim, završetak pesme je dirljivo plemenit. Kada jedan sin kucajući kroz prozor zamoli veseljake da se utišaju jer njegova bolesna mati ne može da zaspi, oni bez reči prekidaju s lumpovanjem i razilaze se kućama. Ovo nije jedina pesma u kojoj Petefi kaže da u čardama i seoskim kafanama ima ljudi boljeg srca od onih koji se računaju u gradsku gospodu.

Međutim, u kafanskim izvođenjima ove pesme ignoriše se mirni i plemeniti završetak izvornih stihova, već se izmišljaju novi koji imaju cilj da povećaju žeđ pićem već podgrejanih kafanskih gostiju. To je shvatljivo jer se time kafanski muzičari bore za svoje interese.

Izvorni Zmajev prepev može se naći u ediciji „Odabrana dela J. J. Zmaja”, knjiga 7, str. 170, Matica Srpska 1969. Prva i dve poslednje strofe Zmajevog prevoda glase: „Nakraj šora čađava mehana,/Trska štrči, glava nečešljana,/Posrnula od teškoga pića/To je kuća seoskih golića. (...) Opet neko kroz prozor se vajka:/’Bogom braćo, bolesna mi majka,/Pa vas moli da se utišate,/Stišajte se ako boga znate!’/Stade dreka niko s’ ne odziva,/zaćutala momčadija živa,/iskapiše, ne iskaše više,/razlaze se kući šapućući.”

Dragan Stanković,
Beograd