Petak, 27.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Pitomce na krvavom putu dokusurila morska bolest

Војска на броду (Фото Ристо Шуковић/Дигитална библиотека Матице српске)

„I tako mi pitomci 26. klase skopske Pešadijske podoficirske škole (docnije zvane bizertske) od Skoplja do Valone na Jadranskoj obali, na tako dugom i krvavom putu od skoro tri meseca, umirali smo od gladi, zime, umora, raznih boleština, davili se po arbanaškim baruštinama, rečicama i rekama, ubijani kao zmije od bezdušnih zveri Arnauta, Bugara i svih neprijatelja srpskog naroda. Tako i na taj način obeležismo taj krvavi put i kostima pet stotina pitomaca, mladih sinova Kraljevine Srbije. Niko ih opojao nije, niko ih sahranio nije...”

Ovim rečima albansku golgotu opisuje u svojim poratnim sećanjima Požežanin Manojlo Korać (1897–1976), i sam pitomac „bizertske klase”. Na ta Koraćeva ratna putešestvija i zapise (koje je on sačinio sedamdesetih godina prošlog veka) podseća upravo objavljen broj „Istorijske baštine” u tekstu Jasminke Lalović Đurić i dr Aleksandra V. Savića „Trnovitim putem do oficira”. Na osnovu rukopisa koji se čuva u požeškoj biblioteci.

„U Fijeri zadržasmo se nedeljak dana, sve do Božića. Komandir nam saopšti da ćemo ujutru na Božić krenuti dalje za Valonu. Samo da se izvučemo iz proklete Albanije, a još prokletijih zverova Arnauta... Od Fijere put je bio toliko blatnjav da smo se jedva kretali. Ostali smo bili bez obuće. Mnogi su noge uvili raznim krpetinama, tek toliko da nisu gole. Video sam pored puta brojne mlade ljude, žive kosture, valjda su to bili regruti koji su se zaglavili i sa otkazanom snagom seli u blato i čekali da tu izdahnu. Gledaju nas tužnim pogledom, bez ijedne reči da nam ma šta kažu, jer im je i govor otkazao. Žalost pregolema, ali smo i mi koji prolazimo nemoćni da im ma kakvu pomoć ukažemo...”

„Stigosmo na desnu obalu reke Vojuše, do skele. Tu je italijanska straža koja čuva skelu i prelaz.

’Serbo, stoj! Nema prelaza dok se ne preda oružje i municija. Pa i onda nema prelaza, jer nosite zaraznu bolest pegavi tifus.’

Onako iznureni popadasmo po pesku pored puta. Moj komandir kapetan Krsta govori francuski, u ime komandanta sa italijanskim starešinama pregovara. Nije bilo drugog izlaza nego da se prime italijanski zahtevi u pogledu predaje oružja i municije, a da preko naše bolesti pređu i prevezu nas na levu obalu. Oružje i ono malo preostale municije složismo na gomile. Eto, ’prijatelji Italijani’ nas razoružaše! Na ovoj strani reke jedna manja prostorija ograđena bodljikavom žicom i tu nas zatvoriše, tu smo ostali nekoliko dana. Drva nema da se vatre lože, pored reke briše ledeni vetar. Trpi Serbo i umri, to ti je, druge nema!

Dođosmo u Valonu i na pristanište. Francuski brod čekao je malo dalje od obale, dok se obave formalnosti oko našeg ukrcavanja. Serbo ima na pesku da sedi i čeka. Gledajući u morsku galiju koja će ga spasti proklete Albanije. Ulazimo u lađu, molitva Svetom Nikoli da nas čuva na moru... I pesma ’Lađa se kreće francuska sa pristaništa valonska’.

Primismo hranu, večerasmo, noć je pala. Brod krenu. Nije dugo prošlo, kad kod nas nasta lom! Sve, ionako mrtvace, zahvati morska bolest. Nasta povraćanje, prevrtanje, kukanje, preturanje jedan preko drugog. Besne uzburkani talasi, igraju se brodom kao orahovom ljuskom. Ova noć nam je bila teža i gora od onih u ledu na Plaki planini ili onih na obali Vojuše.”

Nekako su ipak doplovili do Bizerte, preko mora. Dočekao ih je lično francuski admiral Geprat.

„Brojna naređenja padoše, a mi mrtvaci. Iziđosmo iz broda. Izgledali smo ovako: šajkača mestimično progorela, šinjel takođe progoreo, bez dugmadi i pocepan, čakšire izgorele i pocepane, a o obući i da se ne govori. Tri meseca nismo se šišali i izgledali smo kao prava čudovišta. Istina, brade i brkova nismo imali, jer za to nismo stasali. Živi kosturi sa težinom 25-30 kilograma koji se, eto, krećemo kao aveti”, pisao je Korać, dodajući da ovim zapisom pali tužnu voštanicu klasnim drugovima koji za srpstvo svojom krvlju i kostima obeležiše ovaj put.

A ime Manojla Koraća pominjano je u Drugom svetskom ratu gde se kao potpukovnik uključio u pokret Draže Mihailovića i bio komandant Zlatiborskog četničkog odreda. Dopao je nemačkog zarobljeništva 1942, a posle kapitulacije Nemačke nije hteo da se vrati u Jugoslaviju i potom se nastanio u Velikoj Britaniji. Tamo je bio aktivan u radu emigracije protiv Titove vlasti u Jugoslaviji, objavljivao je članke u emigrantskoj štampi. Korać je preminuo aprila 1976. u Hadersfildu, gde je i sahranjen.

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Зорица
Политика објављује текстове који на прикривен начин, распирују унутар српску мржњу. Не треба то радити
Гордана
Тачно! Лепо сте рекли, унутарсрпски сукоб! Често се питам, с каквом намером се то ради?
Петар Петровић
Објасните како овај текст распире мржњу.
Онај Прави
Тужно је то што је Србија дала своју младост. Да би дичекала да је сви којима је помогла. После као бесни пси наавале на њу са толиком мржњом,која неможе да се меи нити искаже. Мржњом која је непојмљива и неверевоватна у данашњем времену.Из оваквих животнох прича можемо само да извучемо поуку. И да се молимо да нас руководство ове земље садашње будуће. Никад више недоведе у овакве тешке тренутке. И наравно да имамо што више оружја и већу војску. Да сваки мушкарац има војну обуку.
Милош Марић
Хвала вам, дивни наши преци на вашим жртвама! А Политици хвала на подсећању.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.