Utorak, 27.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 22. 1. 2022.

​Mi smo svet

Kako se srpska Jovanka Orleanka uklapa u usmerenje na budućnost koje navodno preporučuju spotovi ambasade SAD? U poređenju sa spotovima o Simiću, Vujiću i Bogdanoviću, insistiranje na Milunki Savić sledi neku sasvim drukčiju uređivačku politiku
Кадар из тв спота о Милунки Савић (Фото: видео исечак)

NA MAPI UTOPIJE

Konačno mi je laknulo! Usred pandemije, neshvatljivih masovnih žurki u zao čas i potonjeg iščuđavanja otkud toliko povećanje broja zaraženih kovidom 19 desetak dana kasnije, pomoć mi je stigla odakle je nisam očekivao: od ambasade SAD u Srbiji. Meni i mojim zemljacima konačno je glasno i jasno potvrđeno s merodavnog mesta da smo mi svet. Za slučaj da smo u to sumnjali. I ne samo da je potvrđeno već nam se svakodnevno, iz minuta u minut, to otkrovenje uteruje u uši preko televizijskih kanala – kao što disk-džokej uteruje u uši novi hit – da slučajno ne zaboravimo.

Taman kad sam nasuo sebi piće da u to ime nazdravim, crv sumnje poče da me nagriza: dok se čaša praznila pokušao sam grozničavo da se prisetim ko to nije svet, kom narodu ili zemlji možemo da se rugamo i pokazujemo šipak, sad kad znamo da mi jesmo svet. Uzalud. Splasnulo mi oduševljenje, ispada da nas Ameri nisu baš mnogo pohvalili. Shvatam da je ambasada potrošila grdne pare da bi se spotovi s tom zajedničkom porukom besomučno vrteli na svim kanalima, više nego reklame za kladionice, što sam do juče verovao da je nemoguće. S pogledom uprtim u prazno dno čaše, upitao sam se: Ako nije pohvala, šta je onda cilj tako agresivne poruke?

Propagandna TV kampanja američke ambasade je bila toliko jasna, da je poslanstvo moralo da naknadno objasni zbunjenim Srbima: cilj kampanje je da se „oda priznanje i izrazi zahvalnost za doprinos koji su Srbi dali svetu”.

Aha! Opet primiren, dosuo sam piće u praznu čašu; u narodu koji se vrlo često brani kad ga niko ne napada, pa valjda zato zaboravlja da se pobuni kad za to stvarno ima razloga, lako se u svemu vidi zlonamernost; neću da budem takav. Prisetih se Dejvida Vujića, velemajstora američkog svemirskog programa, Čarlija Simića, jednog od vodećih američkih pesnika, Volta Bogdanovića, trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade za novinarstvo – svi naše gore listovi. U prvim spotovima američke ambasade, Srbi koji su se pre svega po dostignućima istakli kao američki državljani, bili su savršeno birani i predstavljeni kao pozitivan simbol dobrih bilateralnih veza dve zemlje. Onda se desila prva greška da se reči Pekićevog negativca, naciste, iz knjige Kako upokojiti vampira, citiraju kao reči srpskog pisca. Mnoge je to zbunilo i iznerviralo, čak i Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka, koji je oštro reagovao, tvrdeći da spot omalovažava značaj istorije i veliča pogled u budućnost (ne hajući za pouke prošlosti). Budući da nisam sklon verovanju u velike zavere, ne čini mi se da su Ameri hteli okruglo pa na ćoše da nam poruče da se okanemo Kosova i prihvatimo budućnost po njihovom kroju – kako se nekima učinilo; to je previše suptilno za masovnu reklamnu kampanju koja mora da se služi jednostavnim porukama kako bi bila svima razumljiva. Ali pade mi na pamet nešto što je ostalo u senci: veliki Pekić nema nikakve „bilateralne” veze sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ako Britanci budu snimali ovakav spot, Pekić će biti savršeni protagonista.

Ton i slika

I onda, kad sam pomislio da ćemo se vratiti na američke Srbe – Milunka Savić! Jedina koja je dobila dva spota američke ambasade. Kad god mi se čaša isprazni, ponovo se rodi sumnja. Trebalo bi da uzmem veću. Kako se srpska Jovanka Orleanka uklapa u usmerenje na budućnost koje navodno preporučuju spotovi ambasade? U poređenju sa spotovima o Simiću, Vujiću i Bogdanoviću, insistiranje na Milunki Savić sledi neku sasvim drukčiju uređivačku politiku.

Dok slušam bolno patetično čitanje pacifističke poruke slavne srpske ratnice, predstavljene takoreći kao humanitarne radnice, gledam sliku Milunke Savić s bombom u ruci, u blatnjavom rovu (prvi spot), kako puca u pijane neprijateljske vojnike (u drugom spotu) dok se konačno na njih ne sažali. Ovu protivrečnost tona i slike dopunjuje – kao šlag na torti – scena odlikovanja koje neki filmski general, veoma nalik Deda Mrazu, dodeljuje Milunki u Bizerti, na godišnjici američke nezavisnosti. U vremenu posle istine ne iznenađuje me vešt marifetluk filmadžija: budući da je Milunka, osim srpskih, dobila i dva visoka francuska odlikovanja, ali ne i američko ordenje, ne obmanjuju se gledaoci eksplicitnom tvrdnjom da takva veza između SAD i naše junakinje stvarno postoji, ali slika nagoveštava upravo to. Majstorski, nema šta. Kao uzgred, u prvom spotu se kaže kako je junakinja zaboravljena od svih, radila kao čistačica i odgajila tridesetoro dece; baš pohvalno za jednu zemlju koja „sanja snove čitavog sveta”, ali je vizuelno predstavljena oružjem, rovovima, blatom i nemaštinom heroja. Što bi poetično i rodoljubivo rekao Radovan Treći – „U mom selu sad je proleće, blato do kolena, seljaci se bodu noževima…” Idilična slika Srbije.

Da budem malo đavolov advokat: u mom kraju, kad od države (kraljevine) dobijete kuću i imanje za ratne zasluge – u Stepanovićevu, selu kod Novog Sada, pa državnu penziju i stan u Beogradu (od komunističke Jugoslavije), to baš ne liči na potpuni zaborav. Drugi par rukava je da li je Milunka zaslužila mnogo više i da li je bila podjednako snalažljiva u miru kao i u ratu.

Patronizing (pokroviteljski) je pridev koji se u američkom engleskom uglavnom koristi s negativnom konotacijom. Odnosi se na onu situaciju kad vas neko s visine, uz ironičan pogled, tapka po ramenu i kaže da će sve biti u redu – podrazumeva se da potapšani treba da prihvati vođstvo pokrovitelja ako želi da tako bude. Televizijska kampanja američke ambasade u Srbiji deluje mi upravo tako – red hvale nekim istaknutim pojedincima koji su, uzgred budi rečeno, uspeli u Americi, a ne u Srbiji, a potom red podsećanja da se okanemo istorije i optimistički okrenemo budućnosti, takva kakva će biti.

Uveravanje da su dva i dva četiri pali samo kod matematički neukih; otkriće velike istine da smo deo sveta, pa čak i da sanjamo iste snove kao svet – samo podvlači mogućnost da je u to neko sumnjao (pitajte Kubance).

Podrazumevana superiornost

Paradoksalno je što se uglavnom slažem sa osnovnom postavkom da smo narod koji srazmerno previše gleda u prošlost i to mnogostrukim, često falsifikatorskim pogledom i da je krajnje vreme da smanjimo mitomaniju, a povećamo praktičan, preduzetnički duh; smeta mi, međutim, što do toga nikako da dođemo sami i što nam to preporučuje, s nekog savremenog Olimpa, zemlja za koju se ne može reći da gaji naročito poštovanje za narode s višemilenijumskom istorijom, naukom, medicinom, umetnošću i prosperitetom, još u ono davno doba kad se po beskrajnim američkim pašnjacima nije znalo da li golišavi lovci jure bizone ili obrnuto.

Odsustvo osećanja za nijanse i ravnotežu tipično je za rasuđivanje ljudi bez duge prošlosti; neopterećenost istorijom pomaže im da budu praktični, ali i da svet – čiji smo deo svi – doživljavaju često površno, manihejski i da se prema njemu odnose nadmeno – ponekad bez loše namere.

U jeku poslednjih balkanskih ratova, sredinom devedesetih godina prošlog veka, razgovarao sam u Njujorku s majkom mog prijatelja, iskusnog američkog novinara i borca za ljudska prava. Keti je ličila na debeljuškastu dobru vilu, čitav život posvetila je humanitarnom radu i pozitivnim socijalnim reformama, višestruko je odlikovana za svoje neumorno delovanje, bila je blizak prijatelj Ala Gora, a naročito njegove supruge Tiper. Imala je pristup visokim sferama izvršne vlasti SAD i bila iskreno zabrinuta za sudbinu i živote nas, svadljivih Balkanaca. Kad me je upitala sasvim ozbiljno šta bi u toj situaciji mogao najbolje da učini američki predsednik, odgovorio sam joj: „Da se ne meša”, a ona me je pogledala u čudu, ne shvatajući da je osećaj podrazumevane superiornosti u genetskom zapisu naroda velikih sila.

Ne punim ponovo čašu; plašim se da će me piće navesti da kažem nešto što ne želim i zbog čega ću kasnije zažaliti. Prelazim na „sok od đusa”, što bi rekla jedna naša estradna zvezdica. Kao što svaki sadista ima svog mazohistu, osećanje superiornosti jednih ne bi postojalo da ne postoji osećanje inferiornosti drugih. Valjda zato nema nikog ko će učtivo, bez svađe, zamoliti američku ambasadu da prestane da nas svojim spotovima toliko hvali kako bismo se od toga što pre oporavili.

 

Komentari12
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lena
Taj spot o Milunki nam porucuje da smo vodili krvave bratoubilacke ratove protiv suseda sa kojima zivimo i sa kojima treba da gradimo buducnost. Nasi balkanski politicari beze od buducnosti, oni se medjusobno ne vidjaju, ne komuniciraju, oni nastavljaju da plivaju na nasim podelama i nasim sukobima.
Nenad
Изузетан текст. Гледам спотове и мука ми пролази када помислим ко их прави. С обзиром да наш председник се у све разуме и све зна мислим да треба да прихвати и одговорност за ову срамоту и лицемерство које се ради нашој земљи.
Lena i Lujza
Nama se ovi spotovi dopadaju jer nam dizu moral, jer nas podsecaju na nase podvige i jer nas usmeravaju najvaznijem - buducnosti. To nasi politicari ne rade.
Milutin
Ne trebaju nama americke reklame da dizu moral. Niti da nam razvodnjavaju istoriske muke i podvige. Daleko im lepa kuca.
Агитпроп
Не треба нико, учтиво или не, да замоли Америчку амбасаду да престане са својим пропагандним спотовима. Довољно је да Медијски јавни сервис Србије не прихвати новац, 70-80 US$ за сваки секунд "рекламирања" Милунке Савић на РТС1 од стране Амбасаде САД у Београду. П.С. Историјска је чињеница да су САД помогле Србију тек у априлу 1917. (а Велики рат се завршио у новембру 1918), и то путем кредита, којим је у износу од милион долара Србија платила Америчком Црвеном крсту да помогне српском народу.
Jimmy
Da su reklame tog tipa naivne i smesne jesu, ali je dobro sto Amerikanci pokusavaju da nam se dodvore, za razliku od njihovog medijskog nastupa prema nama 90ih.
Бата
Не покушавају они да се нама додворе већ врше индоктринацију. Мање или више успешним методама нас убеђују да је њихов став о прошлости и садашњости једини тачан. Нису то само "Ви сте свет" спотови, већ је то читава дуготрајна стратегија у којој учествује читава мрежа друштвеног утицаја кроз медије (телевизије и јутјуб), институције, утицајне појединце и групе у институцијама, НВО-има, политици...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.