Još nas nije zamenio „Gugl”

Oko svoje šesnaeste godine, verovao sam da je prevodilački posao najlakši posao na svetu. Gledao sam filmove na engleskom bez titla, čitao poneku knjigu u originalu. Mislio sam da znam engleski jezik. Mislio sam da je to „znanje” dovoljno za svaki prevodilački izazov, premda tada nisam ni pomišljao da je takav zadatak izazov. Ali...

Tom verovanju brzo je došao kraj. Kad sam zamolio tetku, koja je u to vreme prevodila sa engleskog neke tekstove iz oblasti razvojne psihologije, da mi ustupi deo teksta kako bih se ja rešio muke daljeg školovanja i počeo s lakoćom da zarađujem radeći posao koji me ne bi stajao ni po muke, ona mi je uslišila molbu i poslala mi nekoliko stranica teksta. Kad sam otvorio prvu stranicu, od samog pokušaja da pročitam prvu (ili treću, sedmu) rečenicu, zabolela me je glava. Trebalo mi je desetak minuta uzaludnog napora da shvatim da ne samo da ne znam engleski, nego da ne znam ni srpski. Nisam razumeo ni pojedinačne reči, a kamoli rečenice.

Gde je bilo tada svo to moje znanje? Negde na daljem putu učenja, verovatno. Ostalo je jedna relativno daleka mogućnost, do daljeg. Teško kao kamen bilo je to saznanje, tako teško da me je nateralo da poželim da propadnem u zemlju, zaglibljen na površini. I propao sam u zemlju. Nisam imao snage ni da kažem da to ne umem, da to ne razumem. Samo sam se na neodređeno manuo ćorava posla. Neznanje je kao aždaja, što veće ono bilo, to ti više truda treba da ga bar sagledaš.

Prošlo je od tada nekoliko godina, ipak, učenja. Srećom po mene, umesto opšte književnosti, upisao sam rumunski jezik i književnost. Svetska književnost mi je odranije već bila poznata. U vreme upisa na fakultet nisam bogzna kakvu razliku umeo da napravim između stranih jezika koji nisu bili engleski ili možda čak francuski i srpskog. Od „ne znam da ne znam”, stigao sam do „znam da ne znam”. Počeo sam da učim jedan strani jezik. Ha! Gde je uopšte ta Rumunija na karti sveta? Na severu, istoku, jugu? Od čega? A lepo sam mogao da budem predsednik Amerike. Da sam se, za početak, rodio tamo, činilo mi se da bi i to bilo lako.

A ko još jedva čeka da počne da prevodi? Moj nekadašnji šef u firmi za koju sam za sramotno niske honorare prevodio, rekao mi je, negde oko apokaliptične 2012, da će pre kraja „ove decenije” naše prevodilačke usluge, zahvaljujući servisima poput „Gugl translejta”i drugih, postati nepotrebne. Nekim čudom, do toga nije došlo. Šteta samo što se nismo kladili u velike pare, sada bih debelo bio u plusu. Oglasi u kojima se potražuju prevodilačke usluge kao da su sve brojniji.

Elem, ako bih nekako rezimirao suštinu prevođenja, rekao bih da je prevođenje kao učenje. Samo bez tog „kao”. Posve nemoguće ponekad, često nalik na Sizifov posao. A koji to posao nije?

I nakon dvadeset godina učenja i vežbanja, pa i profesionalnog bavljenja prevođenjem, svaka nova priča, pesma, knjiga, nepoznata reč za mene je izazov.

Autor je književni prevodilac s rumunskog i engleskog jezika