Nedelja, 25.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: DAMIJANO i FABIO DINOĆENCO, italijanski reditelji

Poezija pogrešnih mesta, strahova i samoobmane

​Дамијано и Фабио Диноћенцо: ауторска браћа близанци (Фото: Д. Лакић)

50. FEST

Rimska autorsko rediteljska braća blizanci Damijano i Fabio Dinoćenco (1988), na prošlogodišnjem Festu osvojili su nagradu za najbolji scenario za film „Tamna bajka” za koji su prethodno bili nagrađeni i u Berlinu. Sada na 50. Festu, u Glavnom takmičarskom programu, pred publikom i pred žirijem predvođenim Milošem Bikovićem, nalazi se njihov novi film – „Amerika Latina” sa kojim su se prošlog septembra takmičili na 78. Venecijanskom festivalu, gde se i dogodio ovaj ekskluzivni razgovor za „Politiku” čiji su delovi danas pred vama.

I poput „Tamne bajke” ili njihovog prvog filma „Bratstvo u krvi” i njihove zbirke poezije „Moja majka je oružje” i „Amerika Latina” je žanrovski najpribližnija psihološkom trileru sa povremenim elementima horora. Jer blizanci, koji za sebe kažu da radeći zajedno razmišljaju istovetno i jedan drugom osećaju i misli i emotivna stanja čak i na veliku daljinu, bliskiji su recimo Dariju Arđentu nego Bertolučiju. Kada se uroni u njihovu priču o Masimu Sistiju (izvrstan Elijo Đermano), vlasniku stomatološke ordinacije, njegovoj porodici sa dve kćerke i o podrumu njegove luksuzne kuće u predgrađu, jasnije je i zašto...

Radnja svih vaših filmova dešava se negde na periferiji grada. Fascinacija zapuštenim i oronulim prostorima?

Duboko nas privlači poezija pogrešnih mesta i volimo greške koje se prave nehotice. Mi smo po prirodi popustljivi prema svemu što je neuspešno: loše vođenim mestima, arhitektonskim gadostima, svemu što želi da bude nešto što zaista nije. Pogodno je i za fotografski diskurs, jasno vezan za jezive prostore i za ideju o ničijoj zemlji. Naše glavno interesovanje za granične prostore je čisto antropološko: neuspeli pokušaji veoma su nam pri srcu.

Latina je južno rimsko predgrađe, zapravo grad izgrađen na nekadašnjoj močvari punoj malarije. To i nije baš glamurozna filmska lokacija?

Latinu dobro poznajemo, tačnije okolinu u kojoj žive i naši roditelji. Tačno je da uvek snimamo u prigradskim prostorima, ali nikada ne savijamo svoje priče prema našim namerama. Tek kada je suština narativa već bila formirana u našim umovima, postalo nam je jasno da se mora nalaziti u vlažnom, ignorisanom i prelaznom pejzažu poput onog oko Latine.

Iz filma „Amerika Latina” (Foto: 50.Fest)

Za film „Amerika Latina” rekli ste mi da je i ljubavna priča i da je kao sve ljubavne priče takođe i triler?

Pa i jeste tako, jer kad god pomenemo reč ljubav u igru stavljamo i strahove i očaj i duhove prošlosti i prevaru i samoobmanu. Sam glagol voleti kao da stalno živi u pokušaju da ove mračne emocije zablistaju. Sve zavisi od tačke gledišta, možete spavati zagrljeni pored onog koga volite, a da tokom noći imate strašnu noćnu moru. I eto vas u trileru.

Možemo li ovaj vaš film definisati i kao „film noar”?

Ono što najviše volimo kod žanrovskih formi jeste obaveza apsolutne rigoroznosti i preciznosti a istovremeno i zavodljivost izdaje pravila koja žanr nameće. Da li možemo da ispričamo psihološki triler iz ugla bezazlenog, sredovečnog zubara? Možemo. Volimo „film noar” sa privatnim pogledima pod neprestanom kišom, ali nikada ne bismo uspeli da ispričamo priču o tipu heroja kakve je u svojim filmovima imao Melvil, jer smo mi obični ljudi koji se bave običnim ljudima suočenim sa nečim neobičnim.

Ovaj vaš film ima koncept višestrukih nepouzdanih pripovedača. Želeli ste da uznemirite i zbunite publiku?

Sve zavisi od pogleda: gde, kako, zašto i koliko dugo se gleda. Ljudski život je otvoren za nesporazume, a mi činimo sve što možemo da dokažemo sebi da ga kontrolišemo. Ali nikada ne možete kontrolisati tačke gledišta drugih i to je ponekad zastrašujuće. Zato su višestruka i protivrečna svedočanstva osnova za naše filmske narative. Takva svedočanstva odražavaju naš strah od dovođenja u pitanje onoga što smo konstruisali u našoj glavi, naših uverenja, naših principa.

„Amerika Latina” je na mnogo načina i priča o gušenju i klaustrofobiji i vaš vizuelni jezik to prati?

Od početka smo zadatke za kameru, scenografiju i kostimografiju postavili prilično precizno. A taj zadatak je bio da gledalac ne treba da gleda muvu zarobljenu u čaši već da sam bude ta zarobljena muva. Da bismo mogli da realizujemo takav dramaturški cilj, koristili smo sočiva sa malom dubinom, ofarbali zidove kuće u jake ali homogene nijanse boja i koristili smo neskladne uglove kamere. Svesno smo mešali jezike ručne i statične kamere kako bismo izbegli da ponudimo bilo kakve stilske referentne tačke. U neredu nema stila, pa smo se shodno tome aktivno odrekli bilo kakvih formalnih navika.

Vaši filmovi su često distopijski, prikazujete margine društva i društveni moralni pad, da li tako gledate na savremenu Italiju?

Mi kategorički ne šaljemo nikakve poruke, jer snimamo filmove da bismo tragali a ne da bismo se izjašnjavali. Naravno da imamo savim jasne i ideje šta kod nas u Italiji ne funkcioniše, ali nas sociologija i defektologija ne zanimaju ni na filmu ni u životu. Pričamo priče koje nisu samo lokalne. Italija u ovom filmu ima čisto fizičku ulogu bez ikakvog uticaja na narativ. Počevši od samog naslova filma, jasno je da se distanciramo od bilo kakvog osećanja prianjajuće veze između priče i lokacije. Priča je univerzalna.

Čula sam da je vaš sledeći projekat vezan za Dostojevskog?

Trenutno smo u procesu pisanja svih epozoda naše prve televizijske serije koju ćemo raditi u produkciji „Skaj studios”. Serija nosi naziv „Dostojevski”, ali nema nikakve veze sa ruskim piscem. Pisanje serije je za nas nesputano i veliko putovanje u nepoznato, ali i apsolutno neophodno za nas...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.