O jeziku, selima koja gore i babama koje se češljaju

Reagovanje na tekst „Jezičko šarlatanstvo”, 22. 2. 2022. godine 

Sa zakašnjenjem je do mene stigao odgovor Miloša Kovačevića na moj tekst „O jeziku i politikantstvu”. Nemam nameru da ponovo objašnjavam da je štokavski dijalekat širi pojam od srpskog jezika, kako funkcionišu policentrični jezici, zašto je ime jezika političko, a ne lingvističko pitanje itd. Jedino što mogu da dodam je sledeće: svaki pokušaj srbističkog popovanja Hrvatima da oni govore srpski jezik je podjednako besmislen kao i nedavna izjava potpredsednika Matice hrvatske da Hrvati imaju jezik i književnost, a Srbi – rakiju i prasetinu. Zar za članove Odbora za standardizaciju srpskog jezika (i Matice hrvatske) ne postoje teme koje su zanimljivije, inspirativnije i plodotvornije od šovinističkog srpsko-hrvatskog nadgornjavanja?

Za srpsku kulturu je poražavajuća činjenica da o nekim važnim pitanjima i dalje odlučuju ljudi koji su zaglavljeni u devetnaestovekovnim poimanjima jezika i identiteta, koji su digitalno nepismeni i potpuno nesvesni dometa digitalne transformacije u humanističkim i društvenim naukama, ljudi koji se ubiše od „čuvanja” i „negovanja” srpskog jezika sa rezultatom da je srpski jezik danas, u pogledu dostupnosti jezičkih resursa, pri samom dnu evropske lestvice, daleko iza slovenačkog i hrvatskog.

Lenjost, neznanje, palanačka zatvorenost u sebe i iskonski strah od promena su prepreka za razvoj, kako nauke, tako i društva. Lakše je kukati na sve strane zbog upliva anglicizama u srpski jezik nego što je zasukati rukave i pisati ozbiljne terminološke rečnike. Lakše je tretirati Pravopis kao Sveto pismo nego se upitati kojim je to božanskim proviđenjem rešeno da se „autostrada” piše bez, a „auto-put” sa crticom. Najsmešnije od svega je što je „trenerka” u značenju žene trenera – oblik za koji Odbor za standardizaciju srpskog jezika tvrdi da „ne pripada opštem leksikonu srpskog jezika” – još pre 35 godina zabeležena u Matičinom šestotomniku. Mogao sam da pretpostavim da Kovačević ne ume da pretražuje internet na engleskom, ali ne i da ne ume da koristi štampane rečnike.

U Srbiji, u kojoj cveta supernauka zvana srbistika, i dalje ne postoji nijedan jedini javno dostupni, reprezentativni, izbalansirani, multimodalni korpus srpskog jezika u kojem bi se jezički fenomeni proučavali na osnovu obrade velike količine autentičnih tekstova i audio-zapisa, kako je to uobičajeno u savremenoj lingvistici.

Da stvar bude još gora: naučni radovi koje kolege srbisti objavljuju i disertacije koje brane u našoj zemlji a tiču se savremenog, standardnog jezika se najčešće rade „na korpusu” Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika iako taj rečnik uopšte nema svoj korpus. On ima ručno ekscerpiranu građu staru 150 godina i repertoar primera preuzetih iz te građe koji su objavljeni u dosadašnjim tomovima rečnika. To ne samo da je daleko od korpusne lingvistike, nego vi sad imate generacije srbista koji ne razlikuju rečnik od korpusa. Ali su zato oni „naučno utemeljeni srbisti” a ne „lingvistički šarlatani”.

Da bismo mogli da imamo dobre jezičke resurse pokazuju primeri rečničke platforme „Raskovnik” (raskovnik.org) i platforme za rukopisno nasleđe „Prepis” (prepis.org) koje je Centar za digitalne humanističke nauke izradio za potrebe Instituta za srpski jezik. Mi, međutim, i dalje nemamo zvanično digitalno izdanje velikog Akademijinog rečnika dok piratsku verziju već godinama prodaje penzionisani saradnik Instituta za srpski jezik kroz svoj privatni biznis.  Građa za Akademijin rečnik je digitalizovana, ali je ona i dalje neobjašnjivo zaključana u nekom budžaku, daleko od očiju javnosti i daleko od međunarodno priznatih principa Otvorene nauke (engl. Open science). Umesto da se bore za izradu i bolju dostupnost jezičkih resursa, srbisti poput Kovačevića se bave provincijalnim jezičkim politikantstvom, smehotresno uvereni u naučnu prednost srbistike u odnosu na lingvistiku. Selo gori, a baba se češlja.

Bez boljih digitalnih resursa, ozbiljno naučno bavljenje srpskim jezikom neće imati svetlu budućnost. Odsustvom kontakta sa realnošću, neupućenošću u bilo šta što se u naučnom svetu dešava van granica naše zemlje, potpunim neshvatanjem važnosti digitalne produkcije znanja i razvoja savremenih jezičkih alata, Kovačević i slični su od srbistike napravili jednu krajnje neperspektivnu granu nauke. Šteta koju oni nanose ugledu srpske nauke u svetu je ogromna.

Ja sam imao tu sreću da mi je školovanje na Harvardu, Prinstonu i Triniti koledžu otvorilo mnoga vrata u životu, da imam uspešnu međunarodnu karijeru i da ona nijednim svojim delom ne zavisi od velikana srbističke misli, ali mi je žao što mnoge moje kolege u Srbiji, koje žele da idu u korak sa vremenom, često za to nemaju prilike pošto naše institucije znanja koje se bave srpskim jezikom nikako ne uspevaju da se probude iz svog dogmatsko-metodološkog sna.

Direktor digitalne istraživačke infrastrukture za umetnost i humanistiku