Kompletan Beograd vakcinisan za deset dana

Profesor dr Radmilo Petrović, epidemiolog koji je radio u Institutu „Torlak” u vreme epidemije variole vere, bio je deo tima zaduženog da ide na teren kad god bi se kod nekog pojavila sumnja na virus, da uzme uzorak sa tela (iz gnojne ospe) pacijenta i donese na analizu.

– Dr Marko Baljošević, koji je bio sjajan čovek i šef laboratorije, naučio nas je da svaki uzorak mora da se pažljivo stavi u staklenu posudu i da se dobro zatvori. Uzimali smo i krv pacijenta za analizu. Plašio sam se zbog porodice da im ne donesem virus. Strah je normalna reakcija organizma. Ipak, dobro sam se čuvao i radio mnogo, tada sam imao 37 godina – seća se dr Petrović.

Zvanično, virus je potvrđen kod 175 osoba, ali je, po njegovom saznanju, bilo nekoliko ljudi koji su oboleli, ali nisu evidentirani na vreme. Na osnovu preporuke Amerikanaca, kaže, kraj epidemije proglasili su 30. aprila, a zapravo je završena sredinom maja. Takoreći, 15 dana epidemije je „sakriveno” da se spasu turizam na dalmatinskoj obali i još neki dogovoreni poslovi koji su bili važni za državu.

Ono što je doprinelo da se epidemija stavi pod kontrolu jeste dobra organizacija vakcinacije. Protiv variole je imunizovan ogroman broj ljudi. Sve je urađeno brzo, za četiri do pet nedelja. Kompletan Beograd od 1,2 miliona ljudi je na 727 punktova vakcinisan za samo 10 dana. To je uspelo zahvaljujući velikom požrtvovanju i bespoštednom radu zdravstvenih radnika. Imunizacija je obavljena samo jednom dozom cepiva.

– To je bila olakšavajuća okolnost. Niko nije odbijao vakcinu, svi su hteli pošto-poto da je dobiju. Nije bilo antivaksera i društvenih mreža da šire lažne vesti. Vakcina nije bila 100 odsto efikasna, a troje vakcinisanih je preminulo. Ljudi su bili uplašeni jer je variola u svetu imala smrtnost veću od 50 odsto. Kod nas je, zahvaljujući dobrom radu lekara, zabeležena manja smrtnost i iznosila je 20 odsto. Kada pogledam umiranje od korone, tužan sam jer vidim da zbog kovida život dnevno izgubi onoliko osoba koliko je umrlo za vreme variole vere iako je smrtnost od kovida manja od jedan odsto – naglašava dr Petrović.

U početku, kaže, nisu imali skafandre kao vid zaštite. Išli su na teren u običnim hirurškim mantilima i s kapom na glavi, a kasnije su dobili naočare nalik motociklističkim. Kako bi bili sigurni da se virus ne prenosi, nakon uzimanja uzorka od zaražene osobe zaštitnu opremu su skidali sa sebe, posipali benzinom i spaljivali.

– U početku nismo znali kako i gde se virus širio. Ljudi su se plašili jedni drugih, svako se bojao iz straha da se ne zarazi. To je bilo grozno. I država je mnoge informacije selektovala. Kada se variola pojavila, meni je jedan od rukovodećih ljudi rekao: „Radmilo, ne smeš to nikome da kažeš. To je državna tajna.” Došao sam kući i razmišljao dugo da li smem da kažem supruzi, koja je takođe bila lekar. Ali to nije moglo dugo da se krije. Prvi je Glas Amerike objavio da je na Kosovu otkrivena variola, pa se vest širila od usta do usta. Takvo je bilo vreme. Jednom smo imali slučaj kuge, o čemu nikad zvanično nije bilo reči. Lako je sada biti pametan i govoriti kako je trebalo raditi. Radili smo najbolje što smo mogli u tom trenutku – ističe dr Petrović, koji je s kolegama vodio dnevnik o svakom danu trajanja epidemije variole vere u Jugoslaviji.