Od ostrvskog raja do kineskog beskraja

Solun – Grčka dokumentaristička filmska scena oduvek je bila jaka, ali su se na 24. Solunskom festivalu dokumentarnog filma u glavnom takmičarskom programu, izborom selektora, našla samo dva domaća dugometražna dokumentarca. Jedan je „Tilos venčanja” Panajotisa Evangelidisa, a drugi „Druga polovina” Jorgosa Mutafisa. I jedan i drugi otkrivaju one delove grčke realnosti koji u eri ekonomske krize, a sada i pandemije, nisu više toliko u prvom planu.

U „Tilos venčanjima” reditelj Evangelidis istražuje revolucionarni period za grčku LGBTK populaciju, odnosno zajednicu koja i nije tako mala. Njegov fokus je na događaju prekretnici iz 2008. godine, kada je gradonačelnik ostrva Tilos na Egejskom moru pristao da sklopi prve gej i lezbijske brakove ikada sklopljene u Grčkoj. Naravno da je ovaj događaj izazvao buru oprečnih stavova, kontinuiranih medijskih napisa i konferencija za štampu, protesta pa i burnih demonstracija i za i protiv. Tiloski gradonačelnik je bio i hvaljen i kuđen, ali Evangelidis odlučuje da u svom filmu prati priču o ta dva prva istopolna građanska braka, koristeći snimljene materijale s lica mesta i kombinujući ih s originalnim snimcima „Gej prajda” održanog iste godine, kao i arhivskim dokumentima uzavrele medijske (televizijske pompe). I na kraju nekako ostaje pitanje da li je sve ovo samo jedna „ostrvska rabota” ili je to grčko, još uvek veoma tradicionalističko društvo, spremno na potpuno prihvatanje slobode različitosti...

Mutafisov film „Druga polovina” vraća u prvi plan, zbog pandemije već dve godine inače potisnutu, a još uvek goruću temu – putovanje i stradanje migranata koji neprestano i dalje „zapljuskuju” grčke obale, a preko njih i Evropu. Mutafisov film je njegovo lično svedočanstvo i iskustvo dugo već petnaest godina. Naime, on je kao profesionalni foto-reporter sa svojom kamerom toliko prisutan na terenu, na najnepristupačnijim mestima dokumentujući priče i stradanja ljudi koji svojom izbegličkom agonijom pomeraju sve granice ljudskog bivstvovanja. Njihove, Mutafisovom kamerom zabeležene, autentične priče govore i o hrabrosti i o otpornosti pred nezamislivim užasima. Od onog prvog talasa migranata iz crne Afrike, pa sve do onih koji su bežali od ratova u Iraku, Avganistanu, Siriji, Mutafis je bio tu, na licu mesta, prateći ih sve do granica sa željenim zemljama Evrope. Stradalnička epopeja...

U glavnom takmičarskom programu je i francuski dokumentarac „Spanton protiv francuske policije” autorke koja se potpisuje samo kao Ovidi. Film osvetljava poznati pravni slučaj iz 2019. godine kada su pred francuskim krivičnim sudom u Parizu dva policajca – pripadnika interventne brigade (BRI) – osuđena na po sedam godina zatvora zbog silovanja kanadske turistkinje Emili Spanton u prostorijama policijske stanice.

Ovaj šokantan događaj izazvao je mnogo kontroverzi i glasova protiv same devojke, a za same policajce. Kolektivna svest o seksualnom nasilju i težini takvog nasilja ni u francuskom društvu nije dovoljno sazrela. Emili je napadana za „seksualne signale” koje je odašiljala muškarcima u jednom pariskom baru, za koje se ispostavilo da su policajci (van dužnosti, u provodu), za alkoholisano stanje, za provokativnu odeću, za dobrovoljni pristanak za odlazak s dva muškarca i tome slično. Međutim, čak ni advokatski tim policajaca nije uspeo da ospori ozbiljnost ključne činjenice: Emili Spanton nije dobrovoljno pristala na polni odnos.

Ovidi dobro tempira svaki deo svoje dokumentarističke priče. U fokusu je prvo sistem koji bespogovorno staje na stranu muškaraca. U početku optuženi policajci dobijaju oslobađajuću presudu, a onda se dogodio veliki preokret. Zahvaljujući „#MeToo” talasu, slučaj Spanton poprima međunarodni karakter i ogromnu medijsku pažnju. Zahvaljujući tome na ovaj sudski spor odjednom počinje da se gleda kroz potpuno drugačije svetlo. U prvi plan izbija pitanje principa o ženskom pristanku i o pravima žena da budu ispoštovane kada kažu ili (u ovom slučaju) glasno i jasno zaviču: „Ne!” Film „Spanton protiv francuske policije” postao je tako pravi dokumentaristički triler, kompaktne strukture, napet i važan...

U glavnom takmičenju je i izvrstan kineski dokumentarac „Mermerni putopis” Šona Vanga, u kojem autor uz doze humora plasira inteligentnu epsku priču o vezi grčkog mermera i kineskog, najvećeg tržišta kamena na svetu. Toliko je u toj vezi paradoksa, a Vang nam sve to otkriva i plasira uz argumente i nesporne činjenice iz ove ere globalizacije. Mermer se vadi iz kamenoloma na Peloponezu, transportuje se brodovima za Kinu, tamo se obrađuje i vraća nazad (ali i širom Evrope i sveta) u formi neohelenističkih statua, raznoraznih ukrasa i umetnina i magneta za frižidere koje ushićeni turisti onda kupuju fascinirani grčkom istorijom (pa i italijanskom, španskom, francuskom...). A šta su to kupili? Kinesku obradu grčkog mermera. Što ga sami Grci ne obrađuju? Ne zaboravite ogroman grčki ekonomski dug i ekonomsku krizu s jedne, a rastući ekonomski kineski bum s druge strane. I svima je i korisno i lepo. Čak i naivnim turistima. Naime, iza mermernih komada koje kupe stoji armija kineskih umetnika i kineskih kamenorezaca koji sledeći umetničke vizije prave od mermera s Peloponeza i vrhunska dela i obične drangulije. Pa ko šta voli. Zna se u čijem je džepu glavna zarada...