Petak, 27.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Stanka i Stojka po petoricu sinova u rat ispratile

Слика са корица књиге „ Године страдања и бола” (Фотодокументација чајетинске библиотеке)

„Poput Spartanki” nazvano je jedno poglavlje knjige „Godine stradanja i bola” autora Milisava R. Đenića, u kome se opisuju sudbine majki srpskih ratnika u Velikom ratu.

„Kad je Spartanka ispraćala sina u rat predala mu je štit i rekla: – S njim ili na njemu! Kad joj je glasnik javio da joj je sin poginuo, umesto da se interesuje kako i gde je stradao, pitala je: – A jesmo li pobedili?”, piše Đenić o tradiciji antičke Sparte gde su državni interesi stavljani ispred ličnih, pa predočava da su tokom Velikog rata neke slične izjave majki zabeležene i na Zlatiboru.

„Pojedine majke prilikom ispraćaja sinova u rat ponele su se poput nekadašnjih Spartanki, ali odmah treba naglasiti da su to bili samo sporadični slučajevi, a ne deo tradicije. Pričaju ljudi, a mnogi potvrđuju, da su dve udovice, dve ponosne majke Stojka Srgilović iz Čajetine i Stanka Šukilović iz Šljivovice ispratile po pet sinova u rat. Kuće ostadoše bez muške glave, niko ne htede da koristi zakonsku odredbu da svaka porodica mora imati hranioca. Svi su smatrali da su u tim teškim vremenima potrebniji državi, majka će se već nekako snaći. Ili ih je možda kačila odluka države da 1915. godine u rat pošalje i mladiće koji po zakonu nisu smeli ni vojsku služiti, a kamoli ići u rat.”

„Ispraćajući sinove u rat Stojka je pred komšijama govorila: – Neka ih, neka idu, neće me valjda Bog kazniti da svi izginu.

Pominje se da im je na rastanku poželela sreću i da ih Bog čuva u ratu, ali i zaklela da ne budu kukavice, makar se nijedan majci ne vratio!

Sreća je Stankine sinove Miloša, Dragutina, Čedomira, Ljubomira i Boža pratila dugih pet ratnih godina, provela ih kroz sva iskušenja koja samo rat može prirediti i dovela majci da joj dušu ispune srećom i zadovoljstvom, da joj do groba budu ponos i dika. Sudbina se postarala da Stanka Šukilović postane jedinstven primer, ne samo na Zlatiboru, da joj se svih pet sinova vrati iz petogodišnjeg rata”, navodi Đenić.

Ali Stojka Srgilović nije bila te sreće. Ona je upamćena kao primer koliko sudbina može biti surova.

„Sinovi njeni srećno prođoše kroz teške borbe na početku ratovanja, ali kad stiže nesrećna 1915, tragična za državu, vojsku i narod, crne vesti se sustizahu u Očkoj Gori. Majci prvo javiše da je Miloje, koji je sa regrutima pretposlednje mobilizacije otišao u Štip u 13. pešadijski puk, umro od pegavog tifusa. Kolike je razmere bolest uzimala svedoči podatak da su iz tadašnje čajetinske opštine preživela samo tri regruta te mobilizacije.”

„Sanitetska služba, nemoćna da se izbori sa strašnom epidemijom, pušta bolesne ratnike da odlaze kućama, pa se bolest širi Srbijom. Stojka je dočekala bolesnog Sretena, lečila i negovala kako zna i ume majka, ali nije uspela da ga spase. Samo posle nekoliko dana sahranila ga je.”

Početkom novembra iste godine, pred neprijateljskim naletom sa severa, naša vojska se povlači prema jugu. Tokom ovog odstupanja, na putu od Kraljeva do Kosovske Mitrovice, Stojkin sin Radosav se utopio prilikom prelaska reke Ibar.

„U ljudskoj klanici na Kajmakčalanu Drinska divizija, otvarajući vrata porobljene otadžbine, gubi 786 oficira, podoficira i ratnika, među kojima je i Vidosav Srgilović. Tako majka za samo godinu i po ostade bez četiri sina, bez četiri junaka.”

Preteški bol svio se u Stojkinoj duši. Pitala se ima li kraja njenoj nesreći, da li će biti kažnjena da do groba ostane sama.

„Ostade joj samo Đorđe, jedina i poslednja nada. Svake noći pored kandila i slavske ikone molila se Bogu da bar njega sačuva. Rat se završi, vratiše se ratnici kućama, a njega nema.

I kad pomisli da će do kraja života živeti bez zaštite i odmene, jedne noći pojavi se Đorđe. Stiže iz zarobljeništva da usreći majku, da u njenu bolnu dušu unese bar tračak radosti, da u njemu nađe utehu za sve boli i svu tugu koju joj rat nanese”, beleži u knjizi „Godine stradanja i bola” čajetinski istoričar i književnik Milisav R. Đenić.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Борис М. Бања Лука
Какав текст. Достојан Политике.
Goran Pavlov
Hvala puno.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.