Subota, 25.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: DARA DžOKIĆ, glumica

Pomahnitali voz našeg vremena

Sve se ubrzalo, čak postoji i podatak da su ga fizičari naučno zabeležili
Дара Џокић (Фото Р. Крстинић)

Komad „Rolerkoster” Jelene Kajgo oslikava svet u kome živimo, ponajviše kroz vizuru glavne junakinje koju tumači Dara Džokić, koja pokušava da održi korak s ubrzanjem, s novim pravilima igre. Ona oseća da je ovo vreme i ovaj svet polako odbacuju kao iznošen kaput. Njena kćerka koja s porodicom živi u Londonu i prijatelji se pak bore da održe ritam…

Premijera predstave „Rolerkoster” u režiji Milice Kralj je u četvrtak, 24. marta, od 19.30 na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. Scenograf je Milica Bajić, kostimograf Selena Orb. U glumačkoj ekipi su i Katarina Marković, Jelena Petrović, Milica Mihajlović, Vladislav Mihailović, Petar Mihailović i Teodor Vinčić.

„Rolerkoster” nosi simboliku glomaznih mašina iz zabavnih parkova. Da li imate ponekad osećaj da živimo kao da smo na nekom rolerkosteru?

Nažalost imam, jer ubrzanje koje je tempo života doneo već dugo traje. Sve se ubrzalo, čak postoji i podatak da su ga fizičari naučno zabeležili. Naravno, u slučaju „Rolerkostera” mi pričamo o osećanju sveta i tom ubrzanju istorije koje je unelo nemir i nespokoj. Živimo u vremenu koje je Andrej Končalovski fantastično opisao kao pomahnitali voz. To i citiramo u našoj predstavi. Budućnost nam je sve neizvesnija. Nekada smo živeli mnogo mirnije, i to je zapravo lajtmotiv moje nove junakinje koja za sebe kaže da se oseća kao da je iz praistorijskog doba. Nije ni čudo, ako se zna da je živela u periodu kada je vreme teklo sporije, mirnije i normalnije.

U komadu Rolerkoster” (radni naziv je bio „Luna-park”) budućnost sveta i nesnađenih ljudi je gorka i tužna. Kakva je sudbina novih junaka Jelene Kajgo?

Jelena Kajgo je ovaj komad napisala inspirisana tim šumom, zaglušujućom bukom koja dopire do nas i posredstvom medija, ali i iz neposrednog okruženja. Njeni likovi su u pojedincima sa ovih prostora, svima nama poznati. To smo mi. Samo jedan od njih je stranac, ali mislim da se ne razlikuju, jer ta neuroza koju živimo je kolektivna. Nije svojstvena samo nama, u pitanju je neuroza, nesigurnosti koja je obuzela ceo svet. U tom smislu Jelena Kajgo je pogodila to osećanje, uznemirenje i stavila ga u formu, kako je sama navela, komedije. To, rekla bih, i nije prava komedija, iako je puno toga smešno. U nekim scenama smo jako duhoviti, a situacija je zapravo obrnuta. Čovek tako reaguje. Ima u tome o čemu pričamo puno komičnih trenutaka tako da će ovo biti predstava gde će se publika ponekad smejati na neke stvari koje će na drugu loptu doneti suprotne emocije.

Junaci komedije „Rolerkoster” bore se za svoje parče sreće, pa čak i ako to podrazumeva velike kompromise. Vaša junakinja Ljilja oseća to ubrzanje života i sveta, možda i više nego članovi njene porodice. Kako se snalazi u ovom novom vremenu?

Jako teško. Zapravo ceo komad prati to Ljiljino (ne)snalaženje u novom vremenu. Ona i kaže da se oseća kao da je iz praistorije i da ne može da podnese to ubrzanje, kompromise, da bi se preživelo. Ljilja pamti neka druga vremena, a deca kojoj se obraća su već prihvatila da se svet menja, i žive s tim što nadolazi. Oni pokušavaju jedni druge da razumeju, to bude i bolno, ali i smešno.

Lik Ljilje balansira između komičnih i vrlo ozbiljnih životnih situacija. Kakav je glumački izazov graditi takav lik?

To i jeste bio za mene izazov, inspiracija čitajući komad „Rolerkoster”. Kada sam prvi put čitala ovaj rukopis, slatko sam se smejala, a sve vreme sam ispod kože osećala uznemirenje i tugu. Bila sam zapravo tužna, taj dualizam me je privukao, jer je to slično ovom stanju u kojem smo svi mi danas, širom planete. Puno je Ljilja danas, ona je neko ko živi tu negde oko nas, u komšiluku, porodici…

Vaša junakinja se trudi da sačuva u svojoj porodici tradicionalne vrednosti koje kao da polako izumiru. Koliko je uspešna u toj nameri?

Ljilja i sama otkriva te vrednosti dosta kasno. Ona pripada vremenu kada su se norme srušile da bi se ušlo u komunizam, koji je obećavao drugi svet, bez vera, nacija, granica… Sačekalo je osvešćenje koje su mnogi doživeli u jednom trenutku, naravno i mi. Komunizma odavno više nema, ali postoje ostaci tog vremena. Ljilja se hvata za veru, tradiciju, kao za pojas za spasavanje iako kroz pojedine situacije shvatamo da ona sama ne zna ništa o tome. To je ono kroz šta smo prolazili kroz proteklo vreme, taj nagli povratak veri, koji nije pomodnost, već potreba da se ovaj svet objasni. Pomislimo kako su to radile naše deke i bake, koji su bili okrenuti tradiciji. A svet je otišao negde dalje, stigle su nove generacije, apsolutno su se konektovale na drugim linijama, i prave kompromise koje možda mi nikada nećemo razumeti, a možda i hoćemo.

Ljilja oseća da se svet užurbano menja, a u godinama je kada se teško prilagoditi novim okolnostima. Kako uhvatiti korak s vremenom?

Ona se trudi, hvata taj korak s vremenom mada joj teško pada, makar sam je ja tako doživela. Ne odustaje, pokušava to da razume uz velike probleme, ali ide dalje. Mora da se konektuje kako zna i ume jer vreme melje. A kako će se osećati u novoj koži, to je druga stvar koja nikoga i ne dotiče.

Vaša kćerka sa svojom porodicom takođe živi daleko od Beograda. Koliko je vam lično bliska ova priča?

Puno puta me ovaj komad podsetio i na moju stvarnost, zato što je ovo arhetipska priča, koju možemo sresti na mnogo različitih mesta. Svedoci smo brojnih primera iz bliskog okruženja, odnosno te dece koja su otišla negde daleko da probaju svoj novi život. Tamo se rađaju naša unučad za kojima čeznemo, koja ne znamo da li će znati svoj maternji jezik. To su bolne stvari, ali su i činjenice. Mladi ljudi imaju pravo na svoje izbore, kao što i mi imamo pravo da patimo zbog toga. Svojoj deci sam dala podršku da grade svoj život onako kako oni hoće, a ja sam tu da to izdržim.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.