Četvrtak, 29.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU

Kako je variola porazila koronu

Kroz šta su sve prolazili beogradski lekari dr Kecmanović i dr Šuvaković, koji su bili glavna pomoć u suzbijanju variole na Kosovu, a tokom epidemije i lečili, i vakcinisali, i sahranjivali, i popravljali vodovodne cevi... Sve ovo nateralo me je da mnogo više mislim o lekarima i medicinskim sestrama koji danas izgaraju u kovid bolnicama, kaže dr Radina Vučetić
(Фото Н. Марјановић)

„To martovsko beše veče

Komandir nam tiho reče,

Sedeo je pored stola

Došla nam je variola”

U trenutku dok je autor pesme „Variola”, miliocioner Ratomir Bjelanović iz Ratkovca, ispisivao ove stihove, u martu 1972, velike boginje su već harale Kosovom, preduzete su prve epidemiološke mere, ali ostatak Jugoslavije još nije bio svestan da je opaka bolest stigla u njihovu zemlju. O dramatičnim događajima koji će uslediti pisali su njihovi učesnici – lekari, snimljen je film, a sad je, na pedesetogodišnjicu dolaska variole vere u tadašnju SFRJ, istoričarka dr Radina Vučetić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, objavila knjigu „Nevidljivi neprijatelj – variola vera 1972” (Službeni glasnik 2022.), kao intrigantnu istoriografsku studiju u kojoj osvetljava šire društvene okolnosti pomenutih zbivanja pre pola veka, podseća na daleku prošlost i prve žrtve zaraza na našem tlu, i sve to povezuje sa našom današnjom borbom protiv virusa korona.

Aprila 1972,  u vreme kad se epidemija variole vere približavala kraju, ali se, kako pišete u knjizi, od nje još umiralo, rođeni ste u beogradskom porodilištu baš pored klinike pretvorene u karantin, u kojoj je bio smešten i „nulti pacijent” Latif Mumdžić. Da li je vaš istraživački poduhvat bio obojen i ličnim razlozima?

Svi smo, svesno ili nesvesno, skloni romantizaciji sopstvene prošlosti, ali činjenica o rođenju za vreme variole nije uticala na moj izbor te teme, na to je presudno uticala pandemija u kojoj se nalazimo od 2020. godine. U mojoj porodici je variola zaista retko bila tema, a najjače je bilo, kao i većini savremenika, sećanje na vakcinaciju.

Radeći na istorijskoj građi za priču o epidemiji variole vere u Jugoslaviji imali ste priliku za mnogobrojna poređenja sa pandemijom kovida 19. Kakve ste sličnosti i razlike uočili?

Baveći se epidemijom 1972, morala sam da se vratim dalje u prošlost, i da pratim odnos vlasti prema bolestima i velikim zdravstvenim krizama, ali i da promišljam sadašnjost, pa su različita poređenja bila neminovna. Recimo, nepismeni knez Miloš Obrenović je napravio neverovatne modernizacijske iskorake kada je u pitanju odnos prema zdravlju. Budući da mu je troje dece umrlo od velikih boginja, ovaj srpski vladar je postao žestoki zagovrnik vakcinacije i zaštite javnog zdravlja. Ko nije bio vakcinisan, nije mogao da se venča, da bude primljen u gimnaziju, da dobije stipendiju, a državni službenici su morali da promovišu vakcinaciju, kao i sveštenici, koji su pozivali narod na vakcinaciju bar jednom u tri meseca... Sa istom svešću o opasnosti od epidemija i zaraznih bolesti, knez Miloš je radio na podizanju karantina, zbog čega je obuzdao i jednu od velikih epidemija kuge. U sasvim drugim uslovima, u socijalističkom sistemu, te 1972. godine, država je pokazala da je više nego spremno dočekala epidemiju smrtonosnog virusa, kojeg u Jugoslaviji nije bilo 42 godine pre toga. Organizacija vakcinacije, karantina, lociranja i izolovanja bolesnih i suspektnih, bila je zaista na najvišem mogućem nivou, zbog čega je Jugoslavija dobila pohvale SZO, koje nisu bile stvar formalnosti, nego odavanja suštinskog priznanja zdravstvenim radnicima. Moj glavni utisak tokom bavljenja ovom epidemijom, a što su mi potvrdili lekari i medicnske sestre angažovani na suzbijanju variole, je da je struka tada vodila glavnu reč. Danas je struka ustuknula pred politikom.
Da li se to odrazilo i na ulogu medija tokom epidemija 1972. i 2020? Nezahvalno je praviti poređenja današnjih medija sa medijima od pre 50 godina, i zbog novih tehnologija i društvenih mreža, ali i zbog toga što se radi o različitim sistemima. Međutim, ono što upada u oči je da je tada, u strogo kontrolisanim medijima, glavnu reč vodila struka, i da su mediji kada je prošlo prvo vreme zataškavanja i cenzure, što je trajalo oko nedelju dana, izveštavali izuzetno profesionalno. Naravno, ni u jednopartijskom sistemu nisu svi pisali isto. Meni je bila fascinantna kritika sistema, ako nešto, iz ugla struke, nije funkcionisalo – dovoljno je pogledati arhiv RTS ili dnevnu štampu, i videti koliko su, recimo, dva najveća heroja borbe protiv epidemije, dr Miomir Kecmanović i dr Vojislav Šuvaković bili oštri zbog kašnjenja vakcinacije na Kosovu, i zbog slabog informisanja javnosti na početku epidemije. Pojedini mediji, poput zagrebačkog Vjesnika, postavljali su neugodna pitanja zvaničnim isntitucijama, i davali osvrt na suzbijanje epidemije u duhu najboljeg istraživačkg novinarstva. Bilo je i onih manje profesionalnih, koji su tražili „dežurnog krivca”, i stigmatizovali islamsku zajednicu na Kosovu, ali u sveukupnom izveštavanju o epidemiji tokom dva meseca nije bilo mesta za šarlatane, za širenje panike, a poruka o važnosti vakcinacije je bila dominantna. Danas je situacija potpuno drugačija, dovoljno je setiti se „najsmešnijeg virusa”, dizanja panike kad je predsednik države rekao „da će groblja biti mala”, ili masovnog zastupanja antivakserskih stavova i teorija zavere.

Ni onda, ni sada, stručnjaci nisu odmah prepoznali bolest...

Smeh korona virusu na početku pandemije, kao i medijske „pobede” nad koronom, koja je odnela zastrašujuć broj žrtva u Srbiji, nisu postojale 1972. I tada se delilo ordenje, ali tek kada je epidemija bila savladana. Ciljevi su bili jasno postavljeni a onda se, shodno njima, postupalo bez oklevanja. Struka je vodila glavnu reč, i nije moglo da se desi, čemu prisustvujemo danas, da se pojedini članovi Kriznog štaba žale da su mnoge odluke donete mimo njihovih zahteva i preporuka. I da ne postupe hrabro i moralno ako se ne sluša glas struke: da napuste taj štab. Ako poredim štabove 1972. i danas – pre 50 godina je struka držala lekcije politici, i odnela pobedu nad variolom, danas politika drži lekcije struci. Zbog toga je Srbija u svetskim razmerama u vrhu po broju preminulih od kovida.

U knjizi ocenjujete da je suzbjanje variole vere u Jugoslaviji 1972. bilo kolektivni podvig, u kojem su najveći heroji bili zdravstveni radnici, ali i da se, kroz prizmu epidemije, prelamalo i sve ono što je bilo paradigma tadašnje države?

Moja knjiga o varioli nije samo knjiga o istoriji jedne epidemije koja nas je zadesila, već i mikroistorija Jugoslavije, kroz koju se vide međurepublički odnosi, odnosi prema etničkim i verskim manjinama, stanje zdravstvenog sistema, ekonomski problemi, ali i život običnih ljudi. Najjači utisak upravo ostavljaju razvijenost zdravstvenog sistema, heroizam lekara, medicinskih sestara i svih onih koji su dva meseca radili na suzbijanju epidemije, i uloga države koja je tu bila da obezbedi sve što je potrebno – od vakcina, do karantina, i da bude „vetar u leđa” onima koji su jedini nadležni da se bore sa virusima – infektolozima, epidemiolozima, i ostalim zdravstvenim radnicima. Epidemija variole 1972. pokazala je sve prednosti zdravstvenog sistema Jugoslavije, a pandemija korona virusa je razotkrila organizacioni haos i slbosti sistema upravo zbog suštinskog nepoverenja u struku.

Koji su najupečatljiviji detalji iz borbe protiv velikih boginja 1972?

Kada pratite širenje virusa od pre 50 godina, i vidite kako to ide lako, brzo i neprimetno, i kako jedan događaj može da napravi tragediju koja poprimi neverovatne razmere, onda shvatite i svu dramatičnost velikih zdravstvenih kriza. S obzirom na to da je moj glavni utisak posle rada na ovoj knjizi heroizam lekara i medicinskih sestara i tehničara, najupečatljiviji su teški trenuci kroz koje su oni prolazili, a sigurna sam da kroz mnoge slične situacije danas prolaze zdravstveni radnici na prvoj liniji borbe protiv korone. Kao ilustraciju, izdvojila bih scenu kada u karantinu u motelu „1000 ruža”  umire 15-godišnja devojčica držeći za ruku medinskog tehničara, ili priču o dve rođene sestre koje su provele čitavu epidemiju u dva žarišta variole – jedna kao medicinska sestra u karantinu u Novom Pazaru, a druga kao medicinska sestra u Đakovici –  pitajući se sve vreme da li je ona druga živa. Dramatični su i uslovi u kojima su radile medicinske sestre u đakovičkoj bolnici, ne znajući za smene, za odmor, koje bi često spavale par sati sklupčane u dnu kreveta nekog deteta obolelog od variole. Pa kroz šta su sve prolazili beogradski lekari dr Kecmanović i dr Šuvaković, koji su bili glavna pomoć u suzbijanju variole na Kosovu, a tokom epidemije i lečili, i vakcinisali, i sahranjivali, i popravljali vodovodne cevi... Sve ovo nateralo me je da mnogo više mislim o lekarima i medicinskim sestrama koji danas izgaraju u kovid bolnicama, a o kojima znamo malo, ili nimalo.

Kako je bio organizovan svakodnevni život u vreme vanrednog stanja 1972?

 Za vreme variole nije bilo svuda isto, ona se najviše osetila u žarištima – na Kosovu, u Beogradu, Čačku i Novom Pazaru, ali je život tekao relativno normalno. Škole, fakulteti, kulturne institucije – sve je nastavilo s radom, sem što su na samom početku prekinute sportske manifestacije. Zapravo je i pogled na svakodnevicu za vreme variole još jedan prilog istoriji socijalističke Jugoslavije – na televiziji je upravo tad krenula kultna emisija TV Beograd Obraz uz obraz sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem, gledali su se Gradić Pejton i Nesalomivi, u bioskopima su se prikazivali Dvanaest žigosanih, O jagodama i krvi, Bili Kid, Rajanova kći, a tokom epidemije u Sarajevu je održana i premijera filma Valter brani Sarajevo. Svoj prvi nastup i veliki uspeh zabeležio je i Zdravko Čolić na festivalu „Šlager sezone”.

S obzirom da će „nevidljivi neprijatelji” i dalje biti oko nas, kakve bismo pouke iz ratova protiv variole i kovida mogli da primenimo u budućnosti?

Prvo, mislim da ćemo se suočavati sa novim virusima, a možda će nam se vratiti i neki stari, poput variole, o čemu postoje mnogobrojna upozorenja, te zato, kao i 1972, moramo biti spremni. I drugo, moramo glavnu reč u suzbijanju epidemija i pandemija prepustiti struci, a ne politici!

Slučaj Filipa Višnjića

U najstarijem kodeksu srpske srednjevekovne medicine pominje se 86 različitih bolesti, među kojima se kao najstrašnije navode kuga, lepra, besnilo i velike boginje. Strah od variole nalazimo i u rukopisima iz 14. i 15. veka.

O prisustvu i razmerama variole u 19. veku svedoči i jedan od najpoznatijih srpskih guslara, pevača i tvoraca narodne poezije Filip Višnjić (1767 – 1834), za koga se kroz školsko gradivo uvek učilo kao o „slepom guslaru”, ali ne i o tome da je njegov slepilo, kao i kraste na licu, bilo posledica velikih boginja koje je preležao u detinjstvu.

(odlomak iz knjige „Nevidljivi neprijatelj – variola vera 1972”)

 

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dr Slobodan Devic
Bilo kakvo poredjenje Srbije 1972 i 2020 je neozbiljno. 1972-ge pojavili su se na OGRANICENOM prostoru slucajevi bolesti koja je bila poznata vise od jednog veka i za koju je postojala vakcina u svetskim imunoloskih institutima. 2020- se pojavio virus na nivou CELOG SVETA oko koga se i danas "strucnjaci" prepiru da li se prenosi kapljicno ili putem aerosola. O "vakcinama" i vakcinama (sa godinu dana "zakasnjenja") ne bih ovom prilikom ...
Киза
Суштина проблема је очита, само треба признати. Ондашњи здр. систем је био усмерен на заштиту здравља и у служби грађана, данас је усмерен на штедњу и заштиту интереса произвођача лекова и приватну праксу! Отварање приватних клиника, допуштање лекарима да поред редовног посла раде приватно, преусмеравање пацијената, плаћање услуга и у државном здравству, све то не доприноси квалитету живота и здравља! Сем "естетске" хирургије све треба вратити у државне институције, нема нам друге.
Ana
Korona ostaje u čovečanstvu i tiho vreba iz tela skoro svakog čoveka.
dusan1
Nema više SFRJ ! Novi društveni poredak koji nam se nameće kroz 'Globalno Selo' i brigu za privatnost i demokratiju nameće 'zabranu' mešanja države u privatnu sferu vakcinacije ! Država može da izglasa zakon o obaveznom nošenju maski ili zabrani ovog ili onog ( i kažnjava ) ,ali ne može da silom natera nikog da u sebe unosi ništa ! Nešto slično kao knjaz Miloš u svoje vreme !

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.