Kako je Jovan Cvijić smirio Vasu Čubrilovića

Po završetku Prvog svetskog rata Jovan Cvijić (1865–1927) je 1919. godine, po dolasku iz Pariza, drugi put postao rektor Univerziteta u Beogradu. Stupajući na dužnost, susreo se s brojnim problemima, posebno s nezadovoljnim studentima, iz nekoliko generacija, među kojima je bilo i mnogo povratnika s ratišta. Bila je to burna i nemirna sredina, sa studentima uvek spremnim na demonstracije i štrajkove. Mlade i nezadovoljne trebalo je uputiti na rad i učenje, što nije bilo jednostavno. Kad je Jovan Cvijić došao za rektora, u jesen 1919. godine, zatekao je univerzitet koji je počeo da radi, ali i studente uznemirene, nezadovoljne, uvek spremne za demonstracije i štrajkove.

„U to doba”, piše Vasa Čubrilović, „studirao sam u Beogradu i živeo pod istim uslovima kao ostali studenti. Moram priznati da smo već od jeseni 1919. dobijali sve ono što je bilo potrebno đaku za život u posleratnom Beogradu.”

Svemu tome višestruko je doprineo rektor Jovan Cvijić, koji je znao da mladima uvek treba pristupati s pažnjom i ljubavlju, čak i onda kad nisu u potpunosti na pravom putu, jer jedna zemlja nema većeg bogatstva od univerzitetske omladine.

Među studentskim aktivistima nalazio se tada i mladi Vasa Čubrilović (1897–1990), jedan od učesnika u atentatu u Sarajevu 1914. godine, koji je posle izdržane zatvorske kazne od četiri i po godine došao u Beograd da studira istoriju. Nemirni duh nije ga napuštao. Kao studentski predstavnik, susretao se s rektorom Jovanom Cvijićem. Zapisao je da se Cvijiću moralo priznati da je kod Ministarstva prosvete i vlade preduzimao sve kako bi smirio nezadovoljne studente, koji su na Kraljevom trgu (današnjem Studentskom trgu), ispred Kapetan Mišinog zdanja, gde je bilo sedište univerziteta, demonstrirali tražeći osnovne uslove za život i normalno studiranje. Više od svega, Jovan Cvijić je zahtevao mir i učenje, kao i aktivnost na seminaru. Studentima je za kratko vreme obezbedio domove, menze i stipendije.

O danima studentskih nemira 1919–1920. Vasa Čubrilović je u uvodnom radu za Sabrana dela Jovana Cvijića, knjiga 1, pored ostalog zapisao i sledeće:

„I mene je jednom tako pozvao, u proleće 1920, u svoj kabinet. Upoznao se sa mnom, kao rektor, za vreme studentskih nemira na Beogradskom univerzitetu te godine. Mada nisam bio obavezan da dajem seminarski rad iz geografije, jer mi je bila sporedni predmet, ipak me je pozvao sebi u kabinet i rekao: ’Bundžijo, dosta demonstracija i štrajkova. Moraš pokazati kako umeš da radiš.’ U isto vreme pružio mi je knjigu Konstantina Jirečeka ’Dubrovnik u trgovačkoj istoriji srednjega veka’. Uzeo sam knjigu i upitao ga do kada moj seminarski rad mora biti spreman za čitanje. Odgovorio je: ’Deset dana.’ Na moj prigovor da je to suviše kratak rok, rekao je: ’Nije malo. Samo se prihvati posla.’

Pristao sam i održao seminarski rad u zakazanom roku. Kod nas istoričara bio je običaj da se seminarski rad napiše i čita. Ja sam svoj rad napisao i predao Cvijiću. Ali kad je došlo vreme da ga čitam, on me je prekinuo i rekao: ’Govori napamet. Ne da čitaš. Lako je prepisati i čitati, ali treba pokazati šta sam možeš usmeno da kažeš.’ Zatvorio sam rukopis i kratko izložio svoje mišljenje o knjizi Konstantina Jirečeka. Mom seminarskom radu stavio je ozbiljnu primedbu da nisam uzeo u obzir geografski faktor, pre svega pravce i puteve kojima se roba kretala. Imao je pravo. U svom seminarskom radu pokazao sam da sam, pre svega, istoričar. On je to osetio i nije se više trudio da me privuče na studije svojih nauka.”

Stevan M. Stanković,

profesor, Beograd