Utorak, 21.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Hoću da vidim mrtve

(Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga iz Avinjona)
Francuski pozorišni reditelj Stanislas Norde otvorio je pitanje mesta koje danas ima političko pozorište, na upravo završenom festivalu u Avinjonu, nakon što je njegova predstava „Sistem“, po tekstovima Nemca Falka Rihtera, pobudila veliku pažnju publike.

Norde je napravio montažu fragmenata Rihterovog dela, u kojima ovaj autor mlađe generacije iznosi radikalnu kritiku zapadnog „sistema“, liberalizma koji dehumanizuje pojedinca i medijske manipulacije koja iskrivljuje predstavu o ratovima na Kosovu, u Avganistanu i Iraku.

Francuski reditelj mlađe generacije nastavlja svoje istraživanje pozorišta kao neke vrste tribine na kojoj se iznosi istina o svetu u kome živimo.

„Dopada mi se ideja da postavim savremeni tekst koji ima veze sa stvarnošću. Nisam za to da postavimo klasične predstave koje treba da govore o današnjici, da, na primer, Eshilove „Persijance“ predstavimo kao alegoriju rata u Iraku. Bolje je postaviti na scenu ono što se danas piše i zato sam se okrenuo Rihteru, nakon što sam prošle godine postavio mladog Italijana Fausta Paravidinoa. Želeo sam da nastavim dijalog sa publikom o političkom pozorištu“, kaže Norde u intervjuu za „Politiku“.

Predstavu počinjete tekstom pisanim u maniru agitpropa, neku vrstu manifesta protiv administracije američkog predsednika Džordža Buša, da biste u drugom delu skliznuli u fikciju i završili s hiperrealističkim tekstom…

Primenio sam skoro hronološki pristup – prvi tekstovi koje je Rihter napisao su gotovo dokumentarni, dok je kasnije istraživao druge forme.

Prvi deo je veoma angažovan, ali njegovo pozorište je veoma različito od pozorišta agitpropa iz sedamdesetih godina. Njegov cilj je pre svega osvešćenje i postavljanje pitanja. Rihter na različite načine izražava svoj bes, jer u osnovi njegovih tekstova je bes.

Za razliku od medija, koji melju informacije, njegova ambicija je da pokaže da u pozorištu imamo vremena da saslušamo, da se podsetimo i ostanemo budni.

Predstava daje globalnu viziju sistema –  uticaj na društvo, na porodicu i pojedinca…

Sistem se posmatra iz više uglova, kako funkcioniše u odnosu na masu, u odnosu na individuu i porodičnu ćeliju, kako se svuda uvlači i siše krv poput vampira.

U Francuskoj je poslednjih godina uprkos svemu bilo teško previše kritikovati SAD jer ste optuživani za antiamerikanizam. Rihter se, međutim, ne ustručava da direktno i snažno napadne Džordža Buša, ne Amerikance, već ideologiju neokonzervativaca, svojim „Fuck George Bush“.

Dok u prvom delu govori u svoje ime, u trećem delu daje reč „neprijatelju“ – finansijskim konsultantima, koji imaju svoj poseban rečnik i ideologiju. Veliki monolog iz usta ultraliberala se završava parolom altermondijalista „Drugačiji svet je moguć“.

Iako je u pitanju radikalna kritika sistema, ovo pozorište ne poziva na ulicu. Kome se obraća?

Rihter je primetio da kada novinari pozovu na rat, to funkcioniše, ljudi umiru, a kada on piše protiv rata to ne funkcioniše, jer je to umetnost. Umetnici mogu samo da šalju upozorenja, nemaju moć da izmene svet. Ali kada je kultura potcenjena, onda manje kruže ideje i reči. Rihterovo pozorište nije didaktičko, nije osmišljeno da bi bilo izvedeno u fabrikama ili trgovima. Ono se ne obraća radnicima, već osvešćenoj srednjoj klasi koja posećuje pozorišta, kao što kaže Pazolini u svom „Manifestu za novo pozorište“.

Rihterova meta su u velikoj meri novinari…

(/slika2)Nalazimo se u periodu u kome imamo osećaj da nam masovni mediji ili ništa ne govore ili nam daju lažne informacije. Rihter se u jednom trenutku pita da li treba ukinuti novinare, dok na drugom mestu kaže da se, kada je reč o izveštavanju o ratovima, u najvećem broju slučajeva zadovoljavaju informacijama koje dobiju od NATO-a.

Kada kaže: „Hoću da vidim mrtve, hoću da vidim snimke iz Gvantanama“, to je nešto što ga opseda, zato što od trenutka kada nemamo informaciju ne možemo da stvorimo mišljenje. On se zato stavlja u ulogu novinara i posmatra aktuelnosti. „Sistem“ bi trebalo pisati svaka tri meseca, kao hroniku.

Predstava govori i o „ideologiji“ ljudskih prava, zbog koje su evropski intelektualci često skloni da se angažuju…

…iako nekada ne poznaju dovoljno situaciju. Svaki put kad sam se za nešto javno zauzeo odlično sam znao o čemu se radi – to je bilo povodom socijalnog statusa umetnika u Francuskoj i kada je reč o strancima bez boravišne dozvole.

Sećam se da su me u trenutku rata u Bosni pozvali da učestvujem u štrajku glađu, što sam odbio, ne zato što nisam želeo da se angažujem, već zato što nisam bio siguran da imam dobre informacije. Činilo mi se veoma pogrešno da se angažujem na jednoj strani, jer sam osećao da ne poznajem suštinu sukoba. Mogao sam samo da kažem: „Prekinite rat“, ali se sećam da sam rekao sebi da je situacija isuviše složena da bih ja, kao francuski umetnik, mogao da se uključim.

Da li je političko pozorište aktuelno u Francuskoj?

Nije, jer postoji izvestan traumatizam od sedamdesetih godina, kada je političko pozorište bilo snažno. Sa druge strane, u Francuskoj nikada zaista nismo bili u pravoj kriznoj situaciji i političko pozorište zato nije tako snažno kao u nekim drugim zemljama, u Belgiji, na primer, gde je ono u povratku, što ima veze sa trenutnom situacijom.

U Francuskoj mnogi misle da je političko pozorište prošlost, ali reakcije publike govore o potrebi za ovakvim tipom pozorišta.

Šta je za Vas političko pozorište danas?

Više se oslanjam na definiciju pozorišta Petera Vajsa nego Brehta, pre svega na njegov tekst „Beleške za dokumentarno pozorište“ – kako pozorište može da zameni organe informisanja, koji više ne vrše svoju funkciju, kako bi rekli istinu o stvarima?

Zato je tekst kod Vas u prvom planu i glumac koji se nalazi na ogoljenoj sceni…

Pokušavam da stavim glumca u centar i da mu dopustim potpunu slobodu kretanja na sceni. Režija me sve manje interesuje, više me privlači pedagoški gest. Zbog toga ponovo nalazim zadovoljstvo kao glumac, kao što je to bio slučaj kada sam radio sa Anatolijem Vasiljevom.

Sa Vasiljevom ste na Avinjonskom festivalu radili na tekstu „Tereza filozof“, jednim od klasika pornografske literature…

Susret sa Vasiljevom, koga dugo cenim, bio je izuzetan. Otkrio mi je mnoge stvari koje nisam znao o sebi kao glumcu. Način na koji izvlači iz glumca ono što je zamislio nije daleko od onoga što i sam primenjujem u mom pedagoškom radu sa glumcima.

Glumili ste i u filmovima, od kojih je najpoznatiji „Tri boje: plavo“ Kšištofa Kišlovskog. Kako je izgledao rad sa slavnim poljskim rediteljem?

To je bio divan susret, Kišlovski je bio izuzetan čovek. Film me nikada nije mnogo privlačio, nisam u njemu nalazio magiju koju ima pozorište, iako mi je otac bio reditelj, a odrastao sam na snimanjima prateći majku, koja je iz pozorišta prešla na film. Pozorište sam otkrio slučajno, nezavisno od roditelja, kad sam imao 15 godina.

Ali kada sam radio sa Kišlovskim to je bilo nešto drugo, jer sam bio bliži pozorištu. Kišlovski nije samo pravio pokretne slike, već je imao i snažan odnos sa glumcima, bio je pravi režiser glumaca.

Ove godine ste dobili i prestižnu britansku nagradu „Lorens Olivije”, za postavku Debisijeve opere „Peleas i Melisanda“…

To je aktivnost kojoj se posvećujem pored pozorišta, najpre zato što mi omogućava da radim u inostranstvu, u drugim kulturama. U Francuskoj imamo snažnu pozorišnu mrežu i toliko mogućnosti da retko putujemo. Ne mogu da kažem da je moj rad na operi odmor, jer se mnogo radi, ali mi pre svega pomaže da se za trenutak odvojim od pozorišta.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.