Učim da prihvatam tugu

Dvadeset šestogodišnju glumicu Isidoru Simijonović zavoleli smo u serijama „Jutro će promeniti sve”, „Ubice mog oca”, „Močvara”, „Porodica”... a nedavno smo je gledali i u „Azbuci našeg života”, po romanu Mirjane Bobić Mojsilović, koja će, kako saznajemo, imati i drugu sezonu. Za „TV reviju”, ova lepa harizmatična glumica priča o svojim lepim i onim manje prijatnim trenucima u životu.

Vaš najsrećniji momenat?

Letos na Hvaru jedno jutro probudila sam se sama oko šest, pola sedam. Dan je tek počinjao. Gledala sam kroz prozor tek ponekog prolaznika kako šeta i i slušala more koje je ponavljalo talase. Disala sam i nisam brinula ni o čemu. Samo sam gledala najlepši prizor na svetu.

Šta Vas rastužuje?

Svašta. Učim da prihvatam tugu. Ona mora da dođe s vremena na vreme. Mala ili velika. Iz različitih razloga. Da bi otišla mora da prođe. Kad god se trudim da je ignorišem, ona se vrati još jača i to kad je ne očekujem. Zato pokušavam kad imam mogućnost da je pustim da malo bude tu, pa da ide.

Najluđe što ste uradili?

Ne znam. Ne sećam se šta je najluđe. Nisam se popela na neku planinu ili tako nešto.

Zbog čega se kajete?

Trudim se da izbegavam to kajanje, to me nervira. Analiziram situacije, izvlačim iz njih pouke. Pokušam da vidim šta je bilo dobro, a šta ne. Da li sam pogrešila ili nisam. Ako jesam pojedem se malo, uradim koliko mogu da to popravim i onda sam naučila da treba ići dalje. Jer ako se zaglavim u kajanje, to je kao neka kaljuga, ne možeš da izađeš iz toga. Eto, čak su i reči nekako slične.

Na šta ste najponosniji?

Na sve svoje male pobede.

Najlepši deo dana?

Ručak.

Čega se plašite?

Plašim se visine.

Omiljeni pisac?

Knut Hamsun i Gabrijel Garsija Markes.

Reditelj?

Nemam jednog omiljenog. Volim Urliha Zajdla, Linča, Tarantina, Almodovara... Volim da gledam različite filmove, autore, žanrove. Volim da se iznenadim.

Glumac?

Hoakin Finiks, Meril Strip, Helen Miren, Žilijet Binoš

Film?

„U tvojoj glavi” („Inside out”). To je crtani film, ali ja mu se vraćam s vremena na vreme. Mislim da je veoma dragoceno i odraslima da ga pogledaju.

Serija?

Uh, teška su ovo pitanja. Odlučiti se baš za jedno nešto, za mene je možda i nemoguće. Da je domaća bila bi „Vratiće se rode”, da je strana rekla bih „Normalni ljudi”, po romanu Sali Runi.

Imate li idola?

Nemam. Nisam taj tip. Divim se raznim ljudima, usput u životu na različitim stvarima.

Koga volite?

Volim svoje najbliže ljude. Znaju oni ko su i nadam se da znaju koliko ih volim i koliko sam im zahvalna što su tu.

Vaš hobi?

Heklam i šijem. Idem i na časove šivenja i krojenja. Raduje me proces stvaranja odevnog predmeta, a najviše me raduje kada je gotovo i kada to što sam napravila prvi put obučem.

O čemu sanjate, maštate?

Maštam o tome da imam kuću negde van grada. Sa velikim dvorištem. Ili negde u prirodi… Da moj pas može da trči okolo koliko god hoće. Da se čuju ptičice i da sija sunce.

Uloga kojoj težite?

Volela bih da igram Gospođicu Juliju.

Šta biste voleli da popravite kod sebe? A šta da naučite?

Volela bih da ne pravim pauze u treniranju i da se bolje hranim. Uglavnom kad god počnem da snimam ili spremam predstavu, dešava mi se da ne stižem da vodim računa o tome.

Šta trenutno snimate, gde igrate?

Pripremam jednu novu predstavu, sa jednim mladim rediteljem, tako da sam u probama. A možete me gledati uvek u mom Beogradskom dramskom pozorištu u „Sumraku bogova”, „Cementu”, „Liliomu”…ili u Zvezdara teatru, Bitefu, gde god došli – dobro došli!