Petak, 27.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Kako spasiti svetinje na Kosovu i Metohiji

Ono što se događa na Kosmetu sa srpskim i hrišćanskim kulturnim nasleđem „međunarodna zajednica” ne osuđuje, a ono što u Iraku i Siriji čini Islamska država bar deklarativno nailazi na žestoke osude zapadnih zemalja
Обележавање годишњице Косовске битке и Видовдана (Фото EPA-EFE/V. Yhemaj)

Živimo u vremenu i prostoru u kom se razaranje naših kulturno-istorijskih dobara, pre svega crkava i manastira, ali i drugih vrednih spomenika, događa vekovima, a u savremenom dobu decenijama. Sada su mrzitelji srpske vere, kulture i istorije najzad otkrili i njenu lepotu i vrednost koju ona ima u međunarodnim razmerama, pa su se polakomili na nju i rade na tome da je prisvoje i proglase svojom kulturno-istorijskom tekovinom.

To otvara ne samo mnoga pitanja već i potrebu hitnog reagovanja, ali pre toga i razumevanja i objašnjenja korena te pojave, koju nazivamo razaranje i prisvajanje tuđih kulturnih dobara, kao i razloga za njeno današnje postojanje. Uništavanje i prisvajanje tuđih kulturnih dobara pojava je stara koliko i kultura.

Kao najveći i najopasniji od svih predatora, vođen neutaživom pohlepom i mržnjom prema svemu stranom (koja proističe iz straha koliko i iz osećanja inferiornosti), čovek je oduvek težio i da razori ono što je bilo simbol tuđe kulture, jer se kulturnim spomenicima (i kulturom uopšte) obeležavala posedovana teritorija.

Kad bi zaposeo tuđu teritoriju, osvajač bi nastojao da je obeleži kao svoju, što je podrazumevalo uklanjanje svakog dokaza da ona pripada ili da je pripadala drugome.

Kako su ratovi i osvajanja ništa drugo do „ekonomija pljačke”, svaki napadač uvek je nastojao i danas nastoji da prisvoji ono što je mislio da se može prisvojiti kako bi neka tuđa vrednost postala njegova i deo njegove ne samo riznice već i kulture.

U savremenim državama koje su u novovekovnim osvajanjima tuđih teritorija i svakovrsnih dobara bile najuspešnije često semože čuti ili pročitati – više isprika nego izreka – da nije važno šta kome pripada i gde se nalazi, pa ni kako se do poseda nekog kulturnog dobra došlo, jer je kultura opšta.

Istini za volju, ona jeste opštafenomenološki, pa i kao objekt duhovnog korišćenja, ali nije opšta ni po poreklu stvaralaštva, ni po pravu posedovanja. Upravo zbog takvog stava najmoćnijih zemalja, tu se do danas ništa nije promenilo u odnosu na sve protekle desetine hiljada godina ljudskog bivstvovanja. I danas, kao i u već prosvećeno antičko doba, ruše se tuđi hramovi i svetinje i prisvaja se tuđe kulturno dobro.

U svim ratovima koji su se ikad i ma gde vodili, sistematskii temeljno uništavanisu simboli kulture protivnika, pa makar on bio iste vere i nacionalnosti.

Protivnik je, naime, uvek dovoljno tuđ već samim tim što je neprijatelj. Na to se uvek nadograđuje, pored kolektivnog, i lični materijalni interes, na primer kao u slučaju s prometom antičkim vrednostima iz Grčke, koje danas krase britanske muzeje. Kao što je Napoleon imao specijalne jedinice za prikupljanje umetničkih vrednosti, tačnije za njihovu pljačku na osvojenim područjima, iste takve je namenski stvarao i Hitler, da bi na kraju Drugog svetskog rata i sovjetska armija uzimala iz nemačkih muzeja šta je htela kako bi bar delimično nadoknadila umetničko blago koje su od sovjetske države opljačkali nacisti dok su bili u ofanzivi.

Srbi u porti nove Crkve Presvete Bogorodice u selu Bostan kod Novog Brda (Foto Kancelarija za KiM)

Iz svega ovoga vidimo da se i na ovom polju održava staro pravilo da kad dvoje čine isto, to se nikad ne ocenjuje kao isto, jer ocenjivač uvek poredi da bi napravio razliku. Takva situacija danas postoji na Kosovu i Metohiji, jednako kao i na teritorijama koje je okupirala teroristička organizacija Islamska država (ID) na prostoru Iraka i Sirije.

Najpre se razara onošto očigledno predstavlja simbol vere i kulture nekog drugog naroda, a potom se javlja svest o korisnosti prisvajanja tuđih kulturnih dobara, jer se time stiče pravo na „starosedelaštvo” i grade se lažni temelji polaganja prava na prisvojenu teritoriju na kojoj se ta dobra nalaze. Ono što se događa na Kosovu i Metohiji sa srpskim i hrišćanskim kulturnim nasleđem „međunarodna zajednica” ne osuđuje, a ono što u Iraku i Siriji čini Islamska država bar deklarativno nailazi na žestoke osude te iste „međunarodne zajednice”.

Pre svega, nije čudo što „međunarodna zajednica” ne osuđuje ovu vrstu civilizacijskog nasilja, jer njeno vođstvo čine najjače zemlje sveta, a to su, po pravilu, iste one zemlje čije muzeje krase tuđa kulturna dobra. Kao takve one su više nego sklone duplim standardima u svemu i svačemu pa i kad je reč o ugroženosti srpskih kulturno-istorijskih svetinja na Kosovu i Metohiji, odnosno u Iraku i Siriji. U najboljem slučaju postoji osuda iz sveta kulture u tim zemljama, koja ne podrazumeva nikakvu konkretnu akciju da se stvari izmene.

Da li zato što se, dok se čuju glasovi osude zbog razaranja asirskih hramova u Palmiri, u isto vreme u najčuvenijim galerijama i akcionarskim kućama najvažnijih svetskih gradova i država potpuno mirno prodaju manji antikviteti koje su iz tuđih hramova imuzeja opljačkali islamisti ID. To otvara pitanje hoće li zauvekprivatnimaterijalnimotiv, kao u slučaju Iraka i Sirije, i politički interesno zasnovana naklonost, kao u slučaju Kosova i Metohije, ostati iznad pravde u koju se baš ti najjači najviše kunu. Da duple standarde i te kako koriste i teroristi, vidi se iz toga što krupne i teške eksponate koji nisu za transport razbijaju čekićima radi propagande pred svojim sledbenicima, dok sitne eksponate iz tih istih muzeja (koji mogu stati u kofer) ne uništavaju, već bez ikakvog gađenja uzimaju, čuvaju i švercerskim kanalima dopremaju u Rim, London ili Pariz, gde oni završavaju u privatnim kolekcijama ili na aukcijama. Na taj način prikupljeni novac služi džihadistima za finansiranje novih terorističkih akcija, čega su svakako svesni kupci tih antikviteta, baš kao i galerije koje ih spokojno prodaju na aukcijama.

Sigurno je da će i privatni materijalni motiv i politički interesno zasnovana naklonost svakako ostati iznad pravde sve dok se ništa ne čini da se to promeni i dok se čak izbegava da se kaže istina oljudskomrodu i njegovoj stvarnoj prirodi. A ona je takva da mirno možemo reći da je grešio Makijaveli kada je napisao da je ljudsko biće pola čovek, a pola zver, i da je zapravo u toj svojoj oceni bio optimista. Naime, ljudsko biće je, i pored svih dometa i samopohvala, i dalje mnogo više zver nego što je čovek. O tome najbolje govori naš civilizacijski hod, koji svedoči da što više pričamo o miru, to više činimo nasilja i vodimo ratove čiji su prikriveni smisao i obavezni sastavni deo uvek i uništavanje i prisvajanje tuđeg. Potrebno je da se u svetskim okvirima digne glas ne samo u korist pravde već i kulture, te da se istinitom informacijom dâ impuls onom što je civilizacijsko koje postoji u čoveku kako bi se suprotstavio onom što je u njemu nagonsko, a koje uporno opstaje u njemu čineći ga počesto zverom, a zverima nije mesto u kulturi, niti bi trebalo da zveri imaju u istoriji.

Najstrašnija kazna za njih bi bila njihovo apsolutno nepominjanje. Kada je reč konkretno o načinu očuvanja identiteta naših svetinja na Kosovu i Metohiji pred najnovijom navalom albanskih separatista koji su se nadovoljili rušenja i skrnavljenja srpskih kulturno-istorijskih dobara, pa sad hoće da prisvoje ono što je preostalo sačuvano, poput manastira Dečana i Gračanice, koristeći pritom drsko laži da je to albansko jer su Nemanjići navodno albanska porodica Nimani i slično, najbolje rešenje je izboriti se hitno u Unesku da ispred naziva bar onih naših manastira koji su priznati deo svetske kulturne baštine stoji reč „srpski”. Jeste da je to neuobičajeno i po mnogima suvišno, a nije ni praksa Uneska da tako obeležava kulturna dobra.

Međutim, u tome su u Unesku relativno nedavno uspeli Jermeni, zaštitivši tako svoje svetinje i neosporna kulturna dobra od ma kakvog i ma čijeg prisvajanja, pa onda možemo i mi. Za to je dovoljna naša energična diplomatska akcija i dobra volja članica Uneska koje bi morale u ime jednakopravnosti dati i Srbima ono što su dozvolili Jermenima. Tako bi, čak i u slučaju najgoreg scenarija, u slučaju da se nađu na tlu Kosova kao međunarodno priznate države uprkos svimnaporima Srbije, ti manastiri i druga srpska kulturna dobra bili internacionalno službeno označeni kao srpski, i nikakva lokalna siledžijska politička volja to ne bi mogla ni osporiti, ni izmeniti.

*Akademik

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Slavica Krsmanovic,glumica
Zivela Great Serbia . Dogodine u Prizrenu .
Nebojsa
Preseliti par eminentnih manastira u srbiju
аа
Тешко.
Atlija Milorad
Onako kako Rusija stiti svoj narod u Dombasu i Luganskom, a kako drugacije, neka mi pametnjakovici odgovovre, bez floskula mira i demokratije-molim Pozdrav
Борис М. Бања Лука
Наравно да је тако. У Америци имате споменике на којима пише како су храбри "Индијанци" погинулу за слободу Америке. У ствари су их ови побили и отели им земљу. Стара тактика. Не знам шта може да се очекује од Европљана који комадају нашу отаџбину.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.