Konji sa Petrovaradinske tvrđave

Novi Sad – Umetnički ateljei, katakombe, „pijani” sat i tamburaši nisu jedine atrakcije Petrovaradinske tvrđave. U zaleđu se nalazi konjički klub „Petras” sa pedesetak konja. Ušuškan u zelenilu i nadomak centra Novog Sada, ovaj deo kulturno-istorijske celine stare tvrđave predstavlja i oazu sporta i uživanja.

Nekoliko konja može se videti kako pasu već na prilazu klubu, do koga se penje uskim putem iz podnožja tvrđave, od zgrade direkcije JP „Vojvodinašume”. Na pašnjaku ograđeni su žicom pod niskim naponom koji služi samo da ih odvraća od ograde. Neke od ovih gracioznih životinja izvedene su na trening. Veliki konji i džokeji vežbaju u manježu, dok su drugi u hali smeštenoj u jednom od šančeva tvrđave. U hali je neobična tišina, čuje se samo kako kopita tapkaju po pesku. Trener, dok nadgleda jahače, kaže nam kako je kod konja bitniji karakter, nego rasa.

U klubu se trenira preponsko jahanje, ali dolaze i oni koji uče da jašu rekreativno, a za mlađe namenjen je poni-kutak, predvođen Tamarom Cvejanović Kuran. Ona ovde radi sa dečicom, nekadašnja je reprezentativka u konjičkom sportu i jedna od prvih članova „Petrasa”, osnovanog 1996.

Kada je mnogo toga zatvoreno zbog pandemije, ovde je došlo više ljudi zbog konjičkog sporta i boravka u prirodi. Kao da su ljudi drugačije počeli da shvataju vrednosti života. Žele da nauče i probaju nešto novo, zanimaju ih i terenska jahanja, kakvih ima i po Fruškoj gori.

„Ima više interesovanja, ali je problem što je malo nas koji možemo da se bavimo njima, nas koji smo se bavili tim sportom”, priča Tamara Cvejanović Kuran.

Čujemo i da je konjički sport postao „ženski”, jer su u njemu skoro sve devojke i devojčice, mada je to sport u kome ne postoji ženska i muška kategorija kao u drugim. Podele se tiču dece, juniora i seniora, s tim što je u određenim situacijama uvedena kategorija „amazonki”.

Jahanje ovde trenira i Lara Z., ima deset godina, kaže, „dugo” se bavi ovim sportom i konje „obožava”. Ona misli da je najvažnije za dobrog jahača da bude samouveren i da voli to da radi. „Jer ako ne voliš, koja je poenta”, pita se.

Jahanje se uči uz rase kao što je haftlinger, ali najbitnije je da konj, kako objašnjavaju u klubu, bude strpljiv, ne previše temperamentan, kako bi trpeo neznanje jahača. Ima i takmičarskih konja – holštajna, hanoverianaca, kaverijena, koji imaju vlasnike, a uglavnom su to deca od 13 do 19 godina.

„Imam par dragih konja, ali trenutno se bavim sa jednim, Kašmirom, nekadašnji veoma dobar takmičar. Skakao je po svetskim turnirima velike visine. Sad pomaže jednoj devojčici da bolje jaše. On to čini svojim kretnjama i ponašanjem, prihvata ili ne prihvata njene reakcije i na taj način joj pokazuje. Ne kažu džabe ljudi da je važan dobar konj, ali generalno je važan tim – konj i jahač”, objašava trener.

Konj, inače, može da košta 300-500 evra, ali i milione, a sve zavisi od toga čemu služi. Neki donose velike svote novca na takmičenjima u svetu, dok kod nas, kako navodi sagovornica, skoro ne postoje uopšte novčane nagrade, sve je samo entuzijazam, ljubav, čista sreća i zadovoljstvo.

Oko ishrane i pojenja konja pomaže štalarka Verica. Ona u prostoru kluba i stanuje, pa je sa konjima 24 sata dnevno, skoro 12 godina. To za nju nije samo posao već i ljubav. Ujutro i uveče konjima donosi zob i seno, a u podne dodatnu količinu onima koji idu na takmičenje. Pokazuje nam niz štala, zobarnik i objekat za piljevinu koja se stavlja ispod konja jer je tako, kao napominje, urednije i lepše.

Od svih konja, jednog malog izdvaja, Popaja sa gustim šiškama preko očiju. Poni ima 11 godina, a došao je u klub sa tri meseca.

„Tamara i ja smo onda njemu rendali šargarepu i jabuku i davali iz šake, da nauči da žvaće, zato što oni tek posle šest meseci počinju da jedu. Prvo od majčinih usta uzimaju po malo, a posle šest meseci se odbijaju od kobile”, objašnjava Verica.

Za Popaja kaže da je jako dobar i da možeš da radiš šta hoćeš, pošto je odrastao pored dece, ali isto tako, kao svako živo biće, ima i svoje granice. Deca ga ne timare uvek tamo gde mu prija. Pravi je vragolan jer je prošle godine dva puta za mesec dana postao tata.