Četvrtak, 30.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: Branko Anđić

Ništa nije kako izgleda

Baš ovo poručuje pisac, prevodilac, novinar i dugogodišnji dopisnik iz Argentine u svojoj knjizi o Tanjugu i vremenima uoči raspada SFRJ, koju je nazvao „Tajna agencija nove Jugoslavije”
Аргентински део Патагоније, на путу до села Ел Ћалтен, пред крчмом где су се скривали Буч Кесиди и Санданс Кид (Фотографије из личне архиве Б. Анђића)

I pre nego što čitalac knjige „Tajna agencija nove Jugoslavije” postavi pitanje da li je stvarno bilo ovako, čeka ga odgovor – ovo je delo fikcije, a ne hronika, pamflet ili scenario za dokumentarnu seriju. Mada „oslobođenost od dagerotipskih pritisaka realizma ne ukida delu istinitost, a to važi kako za anegdote, tako i za likove ovog romana o dezintegraciji jednog zanata”, navodi autor Branko Anđić, jedan od predstavnika tog zanata, novinarskog, kojem je mnoge godine svog života posvetio upravo u agenciji Tanjug, pored ostalog i kao dugogodišnji dopisnik iz Argentine.

Kad je, u okolnostima teškim i za Jugoslaviju i za novinsku kuću kojoj je pripadao, a i za samu struku, rešio da se 1990. skrasi u Buenos Ajresu, neko vreme pisao je za razne druge medije, a onda se zaposlio kao savetnik za štampu, informacije i kulturu Evropske unije u Argentini. Posle četvrt veka rada s „evrobirokratama”, 2018. vratio se kući, u dorćolski stan s pogledom na Botaničku baštu, i tu svoja sećanja na početak karijere i „tanjugovce” pretočio u roman.

– Da bi delo imalo uverljive kosti i meso, uzeo sam kao građevinski materijal sredinu i dogodovštine koje dobro poznajem, agencijsko novinarstvo u deceniji koja je prethodila i na neki način uslovila pretvaranje Jugoslavije u lego kockice recikliranog balkanskog nacionalizma. Kao i svaki pisac, bio sam svestan pune slobode da osnovnu dokumentarnu građu dopunjujem, menjam, ukrštam, prekrajam po neotuđivom pravu umetnika. Kako je tanjugovska novinarska gilda u vreme koje tumačim vrvila od neverovatnih anegdota (toliko neverovatnih, da sam većinu izostavio iz romana jer ne bi delovale verodostojno, čitaoci bi rekli „Ala ovaj preteruje!”), paradoks sam pokušao da rešim uvođenjem motiva čarobnog realizma, koji jeste pozajmljen iz književne teorije, ali je odavno lako primenljiv na naš mentalitet i na našu sredinu – objašnjava Anđić.

(Na jugu Patagonije, oblasti koju dele Argentina i Čile)

Ali, zašto je telegrafsku agenciju prekrstio u „tajnu”?

– Verovali ili ne, čak i dan-danas mnogi naši mitovima skloni ljudi veruju da je Tanjug skraćenica za tajnu, a ne telegrafsku novinsku agenciju. E, sad, šta bi bilo tajno u jedinoj državnoj novinskoj agenciji, smeštenoj u prepoznatljivu okruglu kuću u centru grada, a ne u neki skriveni bunker, nemojte mene da pitate. Budući da je moj roman prvenstveno posvećen našim karakterima i navadama u jedno prelomno vreme promena, među kojima mitomanija i teorije zavere imaju i te kako važno mesto, bilo mi je baš potaman da prisvojim ovu narodnu mudrost već u naslovu knjige – otkriva za „Magazin” pisac, koji svoje delo opisuje kao „roman o (dez)informacijama”.

Tajna koju namerno ili slučajno otkriva protagonista romana, autorov imenjak i prezimenjak, jeste činjenica da ni on ni Branko Anđić, u stvari, nisu želeli da budu novinari od zanata.

– Dugo sam čak sumnjao da sam, vremenom i praksom, postao „pravi”, a ne kobajagi novinar. Laknulo mi je kad sam shvatio da me je ova struka osvojila, zavela, ali srećom nikad napustila. Ostao sam pošteđen patnji zbog neuzvraćene ljubavi – kaže naš sagovornik, koji je, inače, kao diplomac i magistrand Opšte književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu, u početku mislio da će se profesionalno baviti isključivo knjigama, a onda ga je zaposlenje u Tanjugu uputilo u drugom pravcu.

Prijatelji iz Buenos Ajresa

Branka Anđića zvanično predstavljaju kao novinara, publicistu, prevodioca i pisca (dosad je objavio nekoliko zbirki pripovedaka, eseja i tri romana – za „Veličinu sveta” je 2011. dobio nagradu „Miloš Crnjanski”), a sam za sebe dodaje da je: „neostvareni klavirista, osrednji teniser, džez meloman, evrobirokrata i vlasnik mnogih nekorisnih stvari”.

– Podsmevam se sam sebi jer sam svestan svoje neurotične prirode koja mi simultano nudi mnoštvo ideja, ali i potrebu da se bavim s više stvari istovremeno. Da mogu opet da biram, verovatno bih bio klavirista; muzičari su nedodirljivi dok su prožeti svojom muzikom. Ali čim to kažem, pomislim čega sve ne bih mogao da se odreknem, pa se vraćamo na početak: čovek je takav, kakav je – mudro prihvata Anđić.

Buenos Ajres

U njegovom slučaju, taj čovek je saradnik raznih domaćih i stranih književnih časopisa i uglednih novina (među kojima je i „Politika”). Bio je koosnivač i urednik časopisa „Pismo”, svetski je putnik, pasionirani šetač i ljubitelj dobrih vina, otac jednog mladog stručnjaka za međunarodnu politiku (sin Boris je rođen i školovan u Beogradu, a studirao je u Buenos Ajresu, gde i danas živi) i veliki zaljubljenik u hispanoameričku prozu. Prevodilac i vrstan poznavalac najznačajnijih predstavnika te književnosti, mnogima i prijatelj.

– Vrlo sam ponosan na svoje argentinske i uopšte latinoameričke prijatelje, za koje me vežu sličan stav prema životu i slična interesovanja. Neki od njih su slavni i ugledni po onome što rade, ali niko nije uštogljen ni umišljen, svi su skroz spontani, s odličnim smislom za humor i od njih sam mnogo naučio – navodi Branko.

Dorćolski „lokalpatriota”

Njegov najveći prijatelj, saradnik, podrška i inspiracija ipak je bila supruga Ljiljana Popović Anđić. Proveli su zajedno tri i po decenije.

– Ljiljana je uvek bila mnogo temeljnija od mene, ali takođe širokih interesovanja, svestrano darovita osoba. Poliglota, prevodilac, pesnikinja, profesorka, teniserka, igračica orijentalnih plesova, salse i sambe, izvrsni umetnički fotograf, odličan matematičar … Mada je bila, da tako kažem, međunarodno voljena ličnost, istovremeno je bila vrlo privatna, u sebe povučena. Moj idealni životni partner i najoštriji kritičar, učinila me je boljim u svakom pogledu – tvrdi Anđić.

Otišla je, dodaje, upravo onda kad su njih dvoje smislili savršeni plan za ostatak života. A u njemu je Beograd imao važnu ulogu. Pitamo Branka zašto je otišao iz Buenos Ajresa, grada, kako mu samo ime kaže, čistog vazduha, veličanstvene arhitekture, zanimljivih ljudi?

– Ja sam lokalni patriota, moj grad je pre svega Dorćol. Volim i ostale geografske lepote naše zemlje. Takođe, mada sam većinu svog profesionalnog života odradio na stranim jezicima, za Beograd me je vezivao maternji jezik, mnogo više od uspomena. Iako pišem o minulim dekadama, nisam nostalgičar, još me više zanima budućnost od prošlosti. Moj optimizam je nepopravljiv – tvrdi Anđić.

Zanima nas čime još, osim šetnjama po Botaničkoj bašti i pisanjem, uspeva da sačuva taj optimizam, zdravo telo i zdrav duh?

Kaže, putovanjima, vinom i političkom nekorektnošću.

Drveni krokodili

Stan u kojem živim uvek liči na zalagaonicu, antikvarnicu, radnju s igračkama. Ne pravim zbirke predmeta, već uspomena, i taj organizovani nered prosto mi greje dušu i čuva mnoge (ne)ispričane priče. Uz jedan izuzetak: skupljam drvene krokodile. Nemam pojma zašto.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

bilo nekad
Nekada su Tanjugovi novinari bili po celom svetu, bili su uvek odlični novinari. O tempora o mores.
misa
Divna knjiga za čitanje u jednom dahu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.