Nedelja, 03.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: MILAN LOJANICA, arhitekta

Arhitektura na margini, arhitekte uspavane

Što se više delimo, mislimo da nam je bolje. – Današnji Savski amfiteatar nesumnjivo je antiteza razvoja urbane fizionomije Beograda. – Javni prostor bi morao biti spasavan od neznanja, egoizma i banalnosti. – SANU ne nedostaje kritički odnos prema stvarnosti
Милан Лојаница (Фото Н. Марјановић)

„Divno vas je videti, profesore”, rekla je uz široki osmeh žena kad je, izlazeći iz lifta u Palati Akademije nauka i umetnosti (SANU), srela arhitektu i akademika Milana Lojanicu.

„Bila sam vaš student”, dodala je i srdačno su se pozdravili.

„Hiljade studenata imao sam za 40 godina, koliko sam predavao, mnogi se i danas pamte”, podelio je s ekipom „Politike”.

Kabinet na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu zamenio je onim na prvom spratu zdanja SANU, čiji je redovni član od 2003. godine. Na radnom stolu hrpa dokumenta jer Lojanica predsedava odboru koji priprema obeležavanje 125 godina od rođenja Nikole Dobrovića (1897–1967), arhitekte, akademika SANU, nekadašnjeg glavnog arhitekte Beograda. Izložba u čast Dobrovića, najuticajnije arhitektonske ličnosti moderne u Srbiji, biće upriličena sredinom maja u Velikoj galeriji SANU.

„On je simbol individualnosti i etike, stegonoša modernih arhitektonskih ideja, vredan najvećeg poštovanja i trajnog pamćenja na prostorima Srbije, regiona, ali i u evropskim razmerama. Manifestacija „Pod zastavama modernih pokreta” prikazaće Dobrovićev celokupni opus, ali ne samo kao sećanje na njega kao reprezenta ranijih decenija nego i viđenje i razumevanje arhitekte Dobrovića kao živog sagovornika i mogućeg sudeonika u značajnim aktuelnim urbanističkim i drugim graditeljskim poslovima, pa i onim koji Beogradu tek predstoje”, kaže arhitekta i akademik Milan Lojanica.

Šta bi danas o tim poslovima Dobrović rekao da stane ispred hotela „Moskva”, na vrh Terazijske terase?

Dobrović je bio vizionar, a Terazijska terasa jedan je od njegovih najranijih projekata. Godine 1930. pobedio je na međunarodnom konkursu za njeno uređenje, a terasu je video kao velika vrata Balkana – otvaranje grada, ne samo prema Savi nego i prema nepreglednom prostranstvu Srema i Panonije, nikako zatvaranje i zaklanjanje od njih. Današnji Savski amfiteatar je nesumnjivo antiteza razvoja urbane fizionomije Beograda.

Hoćete da kažete da je „Beograd na vodi” zatvorio grad, što ste, uostalom, 2014. s timom iz SANU konstatovali na 22 stranice primedbi na planski dokument za taj projekat?

Tačno, to svako vidi i zna. Reč je o nesmotrenom napadu na urbanu topografiju jednog istorijskog grada, što se moglo izbeći. Ako je već izgradnja gigantskih višespratnica bila, ne samo u Dubaiju, neka savremena neminovnost (?), mogli smo je imati i kod nas, ali kako i gde, to smo mogli birati. Akademija je imala alternativu i za tu intenzivnu izgradnju, zasnovanu na činjenicama i argumentima kojima se štite istoričnost, ekološka specifičnost, kulturološki i likovni identitet... ali to nikoga nije interesovalo. Servilno se išlo isključivo u susret investitorovom interesu ili komercijalnoj alavosti.

Ima li leka za greške u prostoru prestonice?

Ima grešaka koliko hoćete. U centralnim zonama grada, pa i u onim od najvećeg značaja i vrednosti, bezbrojni su primeri organizovane tržišne izgradnje nastale u sivoj investicionoj zoni u kojoj se ignorišu pravila korektnog urbanog planiranja, pa i elementarna zakonska regulativa. S druge strane, more je divlje gradnje koja kao patološko tkivo guta nepregledna prostranstva širokih urbanih i suburbanih područja grada. Te greške je teško, a mnoge nažalost i nemoguće popraviti.

Kakva je uloga u tome domaće arhitektonske scene, pomera li granice ili odgovara na zahteve profita?

Najveći deo onoga što se oko nas danas u izgradnji i uređenju gradova i varoši u Srbiji događa, nažalost, podseća me na Valtera Gropijusa, oca moderne arhitekture, koji je govorio da ponekad arhitektama ne ostaje ništa drugo do da „urlaju od sramote” prolazeći gradovima. Bilo je to neposredno pre herojskog poduhvata moderne kada su na optužbe upućene arhitektama zbog stanja u gradovima oni morali da objašnjavaju celom svetu da su pravi krivci za stanje u arhitekturi daleko od gradilišta i struke arhitekata, nego da sede u upravnim strukturama društvenih zajednica koje „ne priznaju arhitekturu, koji ne žele arhitekturu, i kojima zapravo arhitekte i nisu potrebne”.

Ali šta rade vaše kolege da promene takav odnos prema njima?

Uspavane su, potpuno neorganizovane. Uz to, lako ih je međusobno zavaditi jer su puni tenzija, podela, koje se na njih preslikavaju iz sfere strančarenja, podela na leve i desne, na žute i plave, na prave i krive, pa i na, zamislite, muške i ženske arhitekte, skrenute i neskrenute…Samo da se delimo i delkamo, kao da je što više podela to bolje, kao da je ne daj bože loše – svi zajedno ka istom cilju? A svi smo u istom dresu, u timu svog grada, Srbije.

Da li nacionalna arhitektonska strategija koja je u izradi to može da promeni ili je i za nju kasno?

Gledamo li pouke Gropijusa i Dobrovića, ima nade. Oni i njihovi drugovi su se u svom vremenu koje nije bilo nimalo naivno ipak snalazili. Ima ono pravilo da treba dotaći nogama dno da bi se pružio pravi otpor!

Jesmo li blizu tog dna?

Blizu smo. Arhitektura je danas na margini. Samo je privezak građevinarstva, strukovno, institucionalno, saterana je u poziciju slepog izvršioca direktivnih naloga ili je uopšte neće biti. U takvim okolnostima krajnje je vreme i treba nešto preduzeti. Arhitekte su u našoj sredini u više navrata uspevali da naprave preobražaje. Jednom s Dobrovićem kada smo se izvlačili iz socijalističkog realizma. Drugi put u vreme uzleta Beogradske arhitektonske škole stanovanja, kad smo bili uzor u regionalnim pa i širim evropskim razmerama. Na osnovu mog uvida u tok događaja verujem da ovde iz tiha upravo sazreva energetski potencijal za još jednu istorijsku obnovu arhitektonskih ideja i inicijativa. Nacionalna arhitektonska strategija mogla bi da pomogne tom buđenju, toj obnovi autoriteta struke koji onda mora biti formalizovan u zakonodavstvu, standardima, običajnom pravu, kodeksu delovanja kojeg će morati svi da se pridržavaju. Ali, to neće biti sasvim dovoljno!

Šta nedostaje?

Nedostaje da podižemo opšti nivo arhitektonskog obrazovanja sredine. Danas, kada svako misli da zna sve pa i da gradi kuće, narodu je nesumnjivo potrebno elementarno obrazovanje kako bi se najpre razumeli o smislu i celishodnosti graditeljskih intervencija, pogotovu onih koje se tiču javnog prostora, dakle onog prostora koji nije samo stvar nečije privatnosti te bi morao biti spasavan od neznanja, egoizma i banalnosti. Treba popraviti opšti odnos ljudi prema prostoru, emociju prema javnom prostoru, smisao za red i estetski senzibilitet. Treba podizati arhitektonsku kulturu sredine, razvijati arhitektonski patriotizam. A za to, razume se, treba vremena.

Zašto duže od godinu dana kasni obnova Palate SANU u Knez Mihailovoj 35, čiji ste vi jedan od autora projekta?

Zadatak je veoma složen i zahtevan, razvučen zbog raznih smetnji, korone, ali projektovanje će biti okončano u julu, a potom bi trebalo da otpočne priprema za izgradnju. Biće to druga velika rekonstrukcija ove građevine u njenoj istoriji, posle koje će palata biti trajno sačuvana i zaštićena od propadanja. Postaće novo prema javnosti još otvorenije magnetno mesto naučnih, umetničkih i drugih zbivanja.

Hoće li rekonstrukcija biti završena na stogodišnjicu tog zdanja 2024?

Hoće. Napeto jeste, ali biće.

Sekretar ste Odeljenja umetnosti i godinama ste jedan od dvojice arhitekata stalnih članova SANU. Govori li nam to da nemamo ljude iz vaše branše dostojne te institucije?

Imamo, ali ne prođu na tajnom glasanju na skupštini. Od 130 članova SANU samo je 13 umetnika. Ali posle niza izbornih ciklusa i dve decenije stalnog opadanja broja članova Odeljenja umetnosti, sve do mere kada je izgledalo da smo već zakoračili u neko antiumetničko vreme u kome je broj umetnika u SANU počeo da otvara i pitanje smisla samog naziva ove institucije, dogodio se iznenadni obrt. Odeljenje je prošle godine ne samo brojčano ojačalo nego je i osnaženo dolaskom novih oblasti scenskih umetnosti, filma, kojih ranije uopšte u akademiji nije bilo.

Čini li vam se da akademiji nedostaje kritički odnos prema društvenoj stvarnosti, da se ne izjašnjava o važnim pitanjima?

Ne nedostaje joj kritički odnos prema stvarnosti. Vi ciljate na paušalne ocene tipa „akademija je kriva”, nekad adresirane na instituciju u celini, još češće na njene istaknute prepoznatljive eksponente? Nema sumnje da je akademiji na savesti stanje u Srbiji po mnogim pitanjima, ali pogledajte šta sve ova institucija i akademici pojedinačno rade pa ćete videti pravu sliku. U svemu je ipak najbitnije kuda plovi ovaj brod. A on danas, ništa manje nego oduvek, vodi pokušajima rehabilitovanja sredine, odnosno njenom prevođenju u poželjnije stanje od onog u kojem ga zatičemo.

Pomaže li vam pisanje poezije u toj rehabilitaciji?

Pesme sam pisao dok sam bio mlad. Sad sam skloniji prozi, ali ne i prozaičnosti.

(Foto D. Jevremović)

Dobrovićev Generalštab kao muzej agresije

Jedino izvedeno Dobrovićevo delo u Srbiji jeste kompleks Generalštaba u Kneza Miloša, oštećen u bombardovanju NATO-a 1999, a šest godina kasnije zaštićen kao spomenik kulture. Šta biste vi uradili s tim objektima?

To što ni do danas nisu obnovljeni svojevrsni je eksces. Zamislite samo koliko generacija odrasta pored ruševina, to je apsolutno neodrživo. Ne može se izbrisati istorijska vrednost tih zgrada, mora biti vraćena Beogradu, ali pitanje je kako. Nisam za doslovnu restauraciju koja briše slojeve postojeće memorije, jer bi to bilo zanemarivanje krupnih činjenica koje se tiču ne samo zgrada nego i grada i države. Razgovaram s nekim mladim ljudima i saglasni smo da sve tragove razaranja ove građevine ne treba ukloniti i da bi se čak namenski ova građevina razorena u jednoj od strašnih mondijalnih oružanih agresija mogla videti i kao muzej svih militarnih posledica savremenog sveta.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.