Napuštene životinje – naši beskućnici

Pas je najstariji saputnik ljudi, a smatra se da su skupa oko jedanaest milenijuma. Prijateljstvo s mačkom je upola kraće, podjednako je čvrsto, ali nežnije. Onda je čovek evoluirao, menjajući sebe, okolinu i odnos prema njoj, a dokle je stigao i koliko se promenio, može ustanoviti upravo po sudbini njegovih najstarijih i najvernijih prijatelja. To je geneza koja opominje.

Nekada su ih svrstavali među domaće životinje, ali se odustalo od toga jer im dlaka nije pogodna za tkanje, ne muzu se, meso im je žilavo, a tek nekoliko vrsta može se podučiti za obavljanje korisnih poslova – da vode slepe, za lov, vuču saonica, pronalaženje zatrpanih, spasavanje davljenika, otkrivanje skrivene droge ili eksploziva, čuvanje stoke, hvatanje sitnijih glodara i krupnijih štetočina, bedinovanje svakako, a nekoliko snažnijih rasa pasa i za to da ratuju i ginu umesto ljudi.

Neki ih ne vole, a neki ih se plaše, pa strah premeću u mržnju. Nazivaju ih lutalice mada im više pristaje i tačnije ih opisuje odrednica beskućnik, a uplašeni i izgladneli životare po naseobinama jer su odavno zaboravili da love, inače bi se skrasili u divljini, što dalje od „najboljih prijatelja”.

Nazivaju ih kućnim ljubimcima čak i kad ljubimče drže u šupi ili u avliji na kratko vezano za štenaru, gde ga hrane i poje samo kad se sete, peru kišom, a suše košavom, ali zato uobročeno istresaju na njemu ko zna zašto nakupljeni bes. Zbog toga, kad se taj tužni stvor zatekne na ulici, on i nije napušten, već spasen – vrućina, mraz, vlaga, glad i žeđ manje bole i lakše se podnose nego iznevereno prijateljstvo.

Ne izbacuju se iz kuće i srca samo psi i mačke već i zečevi, papagaji, kanarinci, veverice, hrčci, zmije, gušteri, čak i konji – ona predivna krda na Staroj planini koje svetu gotovo s ponosom predstavljamo kao „autohtonu vrstu”, zapravo su potomci napuštenih predaka koji nisu bili jestivi, pa su stigli da podivljaju.

Cena plemenitosti

Ko je ikad video bar neki od azila za napuštene pse i mačke usvojiće prvo štene ili mače na koje naleti. Neki od tih sabirnih centara su „pod pokroviteljstvom” udruženja za zaštitu životinja kojima se danas i ne zna broj, a nastalih na temelju misije legendarne Jelice Mrkušić, mada je ona to radila sama i besplatno! Nije osnivala NVO, niti ucenjivala druge, ali su pred njenim besom drhtali i moćnici.

Dakle, ima plemenitih ljudi, bilo ih je i biće. O tome svedoči i oko 200.000 „čipovanih” ljubimaca, i nešto manje onih kojima te oznake nisu potrebne jer su trajno tetovirani u srcima najodanijih prijatelja koje neznalice nazivaju vlasnicima, a cinici – gospodarima!

Zli gospodari su najodgovorniji za uvreženu mržnju i strah! Prema podacima Klinike za infektivne i tropske bolesti KCS o ujedima koji se već godinama prikupljaju zbog kontrole širenja besnila, za 95 odsto napada na ljude odgovorni su „vlasnički psi”, najčešće oni koji su prošli neki vid obuke! Zbog takvih gospodara je i smišljena ona mudrost – „Što bolje upoznajem ljude, to više volim životinje”.

Ko zna, možda će jednog jutra Beograd osvanuti bez tih nesrećnika, ne zato što će ih pohvatati i „uspavati” (na bezbolan način potamaniti), već zbog toga što će ljudi promeniti sebe, možda se čak i prodobriti.

Grobljanski bluz

Najčešće se napuštaju stare ili od bolesti iznemogle životinje iz „praktičnih razloga”. Naime, nijedna varoš u Srbiji nema groblje kućnih ljubimaca, a Beograd je poslednja prestonica Evrope koja nema takav park uspomena, pa do juče brižni vlasnici taj nastupajući problem rešavaju izbacivanjem bivšeg ljubimca, a budućeg „biološkog otpada” iz kuće!

Zato valja podsetiti da su na arheološkim lokalitetima drevnog Egipta Speos Artemidos, Beni Hasana, Sakara i Bubastis otkrivena mačja groblja sa sijaset mumificiranih ljubimaca iz vremena Dvanaeste dinastije, pre 4.000 godina.