Selo s dve duše i jednom crkvom brvnarom

Selo Gogiće, Belo Brdo – Putem od Leposavića do Leška, pa nazad do Drena ka Belom Brdu, rudarskom naselju, nekada najčuvenijem u Jugoslaviji, gde se igrao tenis i gde je bio prvi bioskop na Kosovu, idemo ka Gogićima, zaselku gde je ostalo dvoje seljana i jedina crkva brvnara na severu Kosova, od ukupno tri koliko ih je bilo u čitavoj južnoj pokrajini. Podignuta je u slavu Svete Petke, ali niko sa sigurnošću ne može da kaže kada je sagrađena.

„U Đurakovcu je bila crkva pola brvnara, pola zidana. Porušena je 1999. Ima i ona u Goraždevcu. Za ovu u Gogićima znamo, ali ne i kada je sagrađena”, rekli su nam u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Prištini.

„Gle, neko je postavio trobojku”, s radošću se prolomi glas Gorana Gogića (51), našeg domaćina, koji skoro dve decenije živi u Lešku, gde se skućio po odlasku iz sela. Gosti smo Goranovi na Lazarevu subotu, jer jedino kada je crveno slovo Goran odmara, ne radi u polju. A radnik je i Fabrike „Lola” u Lešku.

Otključana vrata na brvnari, novac ostavljen, izgleda da je skoro neko dolazio. Na vidnom mestu ikona Svete Petke. Crkva omalena, pre desetak godina je obnovili.

Cela u drvetu, na vrhu pravoslavni krst.

„Nikada nije rušena. Obnovili smo je, jer je zub vremena načeo”, govori Goran, dok se okupljaju seljani iz susedne Leskove, Đurića, Sandžaka... Svake godine se grabe ko će da bude domaćin.

Na samo korak od crkve, nekoliko kamenih spomenika. Svaki u vidu krsta.

„Postavila rodbina poginulima u Prvom svetskom ratu. Nisu tu sahranjeni. Ne zna se ni gde su kosti ostavili. Ali da ostane neki trag i sećanje na pretke, na Andrića, Đurića, Gogića, Simonovića, Tanaskovića”, govori Goran, dok mi tek naziremo poneko prezime na kamenim belezima.

Dolaze iz cele Srbije, ovde na Trojice, na molitvu, oni koji su davno otišli. Dolaze da se pomole Svetoj Petki i „bezdetne žene”.

Ovde se dolazi i po med, propolis, polen, matičnu mleč, rojeve pčela i maticu, koje Goran Gogić sam proizvodi. Ima više od 250 košnica, zasade maline i aronije.

„I moj deda je bio pčelar. Oduvek je kod nas bilo meda, a radilo se i u polju i u kući, gajila stoka, prelo se, plelo, samo se o praznicima odmaralo”, govori Goran, stasit planinac.

Nekada je u ovom zaselku bilo četiri kuće, četiri domaćina i više od 20 čeljadi. Sada su samo Čedomir i Milija, Goranovi roditelji, koje sretosmo na putu ka lekaru koji dolazi u Leposavić. U Belo Brdo već godinama lekar ne dolazi. Do pre neku godinu bila je medicinska sestra, ali je i ona „otkazala”.

„Kako to da celo Belo Brdo, sela, zaselci nemaju lekara. Bar dva puta nedeljno”, pitamo Gorana. Čujemo, dole u prodavnici, koju Goran drži i snabdeva, da za svaku boljku u Leposavić silaze.

U toru Gogića 50 ovaca i dve koze. Kaže, skuplje je platio kaznu kad su ga kosovski policajci presreli na brdu, nego što su koze koštale.

„Koze me koštale 250 a kaznu sam platio 280 evra. A toliko su me namučili, držali me dva sata, ispitujući od boje očiju do broja cipela. Nisam mogao preko glavnog prelaza da preteram koze. Teže mi je palo maltretiranje policajaca nego kazna. Jednog Srbina znam, poznajemo se” zagledan u daljinu, jetko govori Goran, dok ulazi u tor, a za njim i četiri psa koji čuvaju stado kad su na ispaši.

Podno kuće tek krenuli zasadi četinara, nikao luk, madi krompir će u maju da vade.

Leti, kad krene berba maline, tu su, kao i uvek, roditelji, deca, supruga. Plaća i radnike. „Na dnevnicu može i 50 evra da se zaradi, imaju hranu, piće”, govori Goran.

Kuća Gogića je u ravni rudnika „Belo Brdo”. Deli ih belobrdska reka.

Slave Gogići „Svetog Nikolu”. Pop dolazi iz centralne Srbije. Nisu ni Gogići, kao ni ceo belobrdski kraj u leposavićkoj parohiji!

„Sada u maju, letnju slavu, slavimo ovde kod roditelja. Dođemo brat i ja, deca, dođe nam rodbina, prijatelji. Za zimsku slavu smo dole u Lešku. Zbog snega, nevremena, dole silazimo”, govori Goran, otac dvojice sinova, studenata. Jedan je u Leposaviću, drugi u Beogradu. Pomažu ocu kad god im vreme dozvoli.

Vraćamo se ka Belom Brdu. Na jednom brežuljku bazen s vodom. Odatle je, sigurno ima kilometar, Goran sproveo vodu do zasada maline i aronije. Pred prodavnicom Vidosav Vido Simić, nekada rudar, sada, radnik „na otvorenom”. Krenu priča, tu podno same planine, nadomak rudarskog okna „Trepče”, gde se zarađuje hleb sa sedam kora.

Milina Radosavljević (38), rodom iz Belog Brda, udata u Gornjem Krnjinu, radnica je u ovoj prodavnici od novembra prošle godine.

Stigoše i Goranovi roditelji. Naočiti i držeći i majka i otac. Milija, majka, kao da živi u centru nekog grada, a ne u brdu, planini koja menja ćud i gde se očas posla smene kiša, sneg, grad, sunce, kao što namah i beše u danu kad smo bili podno visova kopaoničkih. U zaselku Gogiće, gde je na sat vremena lakog hoda imaginarna linija između Kosmeta i centralne Srbije.