Đurđevski uranak na Krfu 1916.

Čačak – Gde nas zateče praznik mladosti i čarolijskih duševnih uzbuđenja? Sećamo se Srbije: voće već obaralo i ponelo, nikla pšenica, olistali ševari. Busen nabrekao od svežine, livade prošarali ljutić i kaćunak, a u gustišu od divlje ruže i kupine zbrinuli gnezdo žutogrude potravke i slavuji – pripoveda čačanski književnik, diplomata i oficir Radoje Janković, svedok Đurđevskog uranka na Krfu 1916.

I veli, zbirajući sećanja malo docnije...

Blagi običaji pominjali su naš narod na Krfu na stada i berićet, na stare šume i zelene suvati. Na Krfu nemamo bezlobnih vrači i bajanja. Gruba ratna sila pokida nežne uze što nas drže uza život i prirodu. Ostala je nada u Boga i blago osećanje na nekadašnji Đurđevdan.

Sećamo se: još uoči praznika istera se stoka na livade. I mladeži jekće srce. Pustila je stada, nek se pomešaju, da im se ne zna gazde. Medenice se poskidaju i, dok stoka po volji birka, mladež založi vatre, peva i podvriskuje da se ori dubrava.

A noć kao rasanjena. Trava miriše nanom i matičnjakom, a šake se zariju u vlažno korenje od dunjice i graorice. Mekuša trava pokorno polegla, a u kose devojke zapleli se zvončić i krasuljak.

Te noći iznose se visoki krstovi u šorove, te se oko njih veseli i igra. Prave se krstići od ulistalog pruža i pobadaju se u žita, u livade i vinograde da Bog blagoslovi godinu i imetak.

Kod stoke vračaju starice. Izađu na trla i pojate, zametu u mekinje đurđevka, zdravca i selenca da se stoka bolje održi, da bude dobre muže, i da se mleko mogne da ugrudva.

Oko pune vedrice mleka i oko krčaga vode opleću se venci od mlečike, đurđevka i devesilja. Kad naiđu na potoke ili bunare, bacaju vence u vodu radi njezinog zdravlja i svežine. Sujeverne planinke čuvaju stada na pojatama da ih vračare, tobož, ne ukunu; da ne ukradu mleko sa vimena, te da se ovce ne izjalove. Prostiru obnoć belu maramu po gorskoj travi, preko koje ne promine ni zver ni čovek, pa iscede iz nje rosu u mleko, da ga zapoje i pripašu.

Ponegde starica zloćudno prospe raskršćem mekinje, a u čečvaru prečeka cele noći lakoverni čovek da naiđe gola veštica, da je uhvati u šipkov prut. Cele te sočne noći kao da promiču mrakom čežnjive bajalice. Majke opasuju decu drenovinom, a sudove okite cvećem i grančicama. Svečeri još potopljeni su u vodu za umivanje kopitnjak, kaloper i čeloperčin. Mlade su krišom iznele u bašticu zdelu s mlekom, a sa malene crkve zabruje zvona na praznik i jutrenje.

Ova pusta mora i čudne krfske planine naši su okovi. Ne čusmo slavuja; ne nađosmo đurđevskoga bilja. Mesto zelenila obesilo se crnilo o naše domove. Onomad su čitane molitve sahranjenima po Krfu. Ne misli, uranče, da te je narod napustio! On će ti se vratiti kad mu se sreća osmehne.

Na Đurđevo jutro obilazio je bolnice na ostrvu Vidu načelnik štaba naše Vrhovne komande na Krfu. U kapeli ležalo je nekoliko mrtvih vojnika. Pred šatorom stajala je gomilica njihove odeće. Jedan francuski vojnik odabirao je čega ima u toj zaostavštini. U blato je palo jedno neposlato vojničko pismo koje podiže sam đeneral Bojović. Glasilo je:

„Draga majko Milosava,

Da ti se javim da sam zdrav, što i vama želim, da mi odgovorite jeste li mogli kukuruze posijati i gde ste ji posijali i da mi odgovorite jesu li volovi omršali i za ostalu stoku i jeste li uzorali.

Našao sam grob brata Milivoja, i jesu li se ovce ojagnjile, i ima li gusenice. Sad primi pozdrav, majko Milosava, od mene i naši komšija, i putovali smo majko morem i prilično se pomučili po Albaniji, sad je sve dobro.”

Đeneral, u ime Đurđevskog uranka, nakida grančica borovine i položi po mrtvim mladićima, govoreći tiho:

„Dobro je, sad je sve dobro, momci! Sad je sve dobro.”