Stihovi i šoferi

Vozio sam se u prvoj nedelji maja dva puta relacijom između Beograda i Travnika, najpre od Beograda do Travnika, a zatim od Travnika do Beograda. Ruta je bila ista auto-putem što je nekad nosio ime „Bratstvo i jedinstvo” do Slavonskog Šamca, preko Save od Bosanskog Šamca, dolinom reke Bosne, kraj Doboja, Maglaja, Žepča do Lašvanske doline i Travnika. U optimalnim uslovima, taj put traje pet sati. Dug je oko tri stotine i četrdeset kilometara, sa vrlo jasnim „markerom” polovine puta. Ona se nalazi na reci Savi, na granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, odnosno između Slavonskog Šamca i Šamca na bosanskoj strani: sto sedamdeset kilometara do tamo, sto sedamdeset kilometara od tamo.

Putujući za Travnik, prvog majskog dana, učinilo mi se najpre da je Bosna mnogo živopisnija od Srbije i Hrvatske. Dobro i Srem i Slavonija su ravni, ali ravna je i Bosanska Posavina, pa sam opet na tom kratkom potezu između Šamca i Modriče od jedva dvadesetak kilometara video više pamtljivih prizora nego tokom prethodnih stotinu i sedamdeset. Video sam, recimo, kako su nepogrešivo procvetali svi jorgovani. Pa sam se setio stiha iz pesme „Kapetan Leši” iz istoimenog filma, kad Nenad Jovanović kaže: „Došao je mesec maj, procvetao jorgovan”. Zaista, dovoljno je da pesma „bude tačna po svemu i precizna u izrazu” pa da bude lepa. S radija stiže vest da je umro Ivica Osim. Delimično možda i zbog te vesti, prisetio sam se stare pesme zaboravljenog pesnika Miodraga Žalice, kratke pesme pod naslovom „Šoferovo proljeće”, koja ovako ide: „Kao topovska kanonada pred Sevastopoljem/ Odjednom i iznenada/ Ovog jutra/ Procvali su svi jorgovani/ Mala moja/ Isplati se živjeti.” Gledam kroz prozor kola i mislim: Kakva pesma! Čak je i prvi stih savršeno aktuelan, samo ako kanonadu pred Sevastopoljem zamenimo kanonadom pred Mariupoljem.

Poezija je čudo, razmišljam, dok se sećam Miodraga Žalice i Ivice Osima, dvojice Bosanaca i Jugoslovena nekog drugog vremena, kad je svaki od ta dva dela jednog identiteta bio neodvojiv od onog drugog. I mislim kako je dobro uhvaćen taj iznenadni „antropološki optimizam” koji nam svake godine donese proleće, makar i sasvim kratkotrajno, to kad lirski subjekt kaže da se isplati živeti. Sve mi se to vrti po glavi dok posavsku ravnicu počinju menjati najpre brežuljci, a zatim i prava brda i planine. Tako zamišljenom, vreme mi brzo prolazi. Stigavši u Travnik tek shvatam da je drugi deo puta, kilometražom jednak prvom, ali bez ijedne granice te takođe bez ijedne naplate cestarine, trajao više od pedeset posto duže nego prvi deo puta, uprkos silnim stankama na naplatnim rampama i graničnim prelazima. Od Beograda do Šamca – malo kraće od dva sata, od Šamca do Travnika – malo duže od tri sata. I da, to je tačno mera razvoja infrastrukture: broj kilometara auto-puta u državi. U „Travničkoj hronici” čije je vreme radnje pre dve stotine i kusur godina, Defose govori o Bosni kao „najbesputnijoj” zemlji u Evropi. Ako danas put znači auto-put, ta je dijagnoza i danas validna.

Zanemarimo li auto-puteve izgrađene za vreme SFRJ, do pre deset-petnaest godina Bosna je imala više kilometara auto-puta nego Srbija. Onda se, međutim, stvar drastično promenila. Poslednjih godina u tom smislu Srbija uopšte ne spada u istu kategoriju za poređenje sa Bosnom i Hercegovinom. Srbiju je danas mnogo uputnije porediti sa Hrvatskom. Otud i onaj projekat auto-puta koji bi trebalo da poveže Beograd i Sarajevo, a iza kojeg finansijski i logistički stoji Republika Turska, mnogo bolje stoji kad je reč o delovima koji prolaze kroz Srbiju naspram onih koji prolaze kroz Bosnu i Hercegovinu.

Vraćajući se u Beograd, bosanska deonica puta mi se neobično otegla. Prolećni pejzaži i dalje su bili lepi, ali lepota koju notiraš jedino zato jer ne možeš da voziš brže od pedesetak kilometara na sat nije nešto čemu se apsolutno diviš. Nakon što se pređe most preko Save, preostalih stotinu i sedamdeset kilometara s lakoćom prelaziš za manje od dva sata. Kad nešto ide lepo i bezbrižno, čak i oni koji ne vole književnost i umetnost kažu da to ide „kao pesma”. A kao u pesmi, auto-put seče zemlju kao reka. Kako vreme ide, auto-put se sve više utapa u krajolik.

Pisac i novinar