Ponedeljak, 27.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: ŽEROM FERARI, književnik i filozof

Tragedije iz prošlosti ne mogu da budu opravdanje za nova zla

Bio sam aktivista u nacionalističkom pokretu Korzike devedesetih godina, ali je porast nasilja između ljudi koji su se ranije smatrali braćom, bio uzrok mog definitivnog razočaranja
Провео сам једно поподне гледајући како 20. век протиче кроз фотографије Ристе Марјановића, било је незаборавно... (Фото: Actes Sud)

Imao sam dvadesetak godina kada su počeli sukobi u bivšoj Jugoslaviji. Sećam se da sam tada prvi put video slike rata koje nisu dolazile iz istorijskih knjiga, niti su se ticale dalekih zemalja već su bile tu iz Evrope. Osećanje bliskosti bilo je krajnje uznemirujuće.

Ovo za „Politiku” kaže  Žerom Ferari, korzikanski pisac i filozof, gost ovogodišnje književne manifestacije „Molijerovi dani”, gde u okviru segmenta „Pravac Korzika” predstavlja roman „Po svom liku” (nagrađen 2018. književnim priznanjem lista „Mond”), kao i prethodni „Princip”, oba objavljena i kod nas u izdanju „Čarobne knjige” u prevodu Melite Logo Milutinović. Autor romana „Beseda o padu Rima”, za koji je dobio Gonkurovu nagradu za 2012. godinu (takođe objavljen kod nas kod istog izdavača sa istim prevodiocem), govorio je juče u Beogradu u klubu RTS-a, a danas gostuje u Novom Sadu u knjižari „Bulevar Books” od 18.00 sati. Tokom boravka u Srbiji, Ferari će biti i jedan od članova žirija za izbor stipendiste za dvomesečni boravak na Korzici. Reč je o stipendiji „Ange Tomasi”, a zadatak dobitnika stipendije jeste da oživi sećanja iz prošlog stoleća kada su tokom Prvog svetskog rata izbeglu srpsku decu prihvatile korzikanske porodice.

Mada je rođen u Parizu, Ferari već dugo živi na Korzici koja je, po njemu, sa svojim spojem turizma u najsavremenijoj formi i jednog očiglednog arhaizma, ekstremno plodna sa aspekta književnosti. Već više puta je dolazio u Beograd, a junakinja njegovog romana „Po svom liku” Antonija, fotoreporterka sa Korzike, boravi između ostalog i u Jugoslaviji za vreme rata devedesetih, gde se sprijateljila sa Srbinom Draganom, tada vojnikom JNA. Roman i počinje njenim susretom s Draganom na Korzici posle mnogo godina...

Kako je nastala ideja da fotografiju uzmete za temu romana „Po svom liku”?

Kada smo Oliver Roe i ja 2015. godine pisali o malo poznatoj fotoreportaži koju je od 1911. do 1912. napravio Gaston Šero tokom italo-turskog rata u Libiji, shvatio sam u kojoj meri je, a da toga nisam bio potpuno svestan, fotografija prisutna u svim mojim knjigama i tada sam poželeo da napišem roman u kome bi ovog puta ona bila glavna tema. Sećajući se onih slika rata iz Jugoslavije, a zahvaljujući mojim urednicima i prevodiocu, uspeo sam da sprovedem istraživanje u Srbiji koje mi je omogućilo da napišem roman „Po svom liku”, i da izbegnem, bar se nadam, da pišem bilo šta.

U romanu pratite i borbu lokalnih nacionalističkih klanova za nezavisnost Korzike. Pošto živite na Korzici, kako biste opisali trenutnu situaciju na ostrvu? I kakav je vaš stav prema njenoj nezavisnosti?

Živim na Korzici od 1988. godine i od tada sam je napuštao samo dva puta da bih četiri godine radio kao profesor u Alžiru i dve godine u Emiratima. Unutrašnje razdore u nacionalističkom pokretu Korzike devedesetih godina iskusio sam na prvoj liniji fronta, jer sam tada i sam bio aktivista. Međutim, nivo nasilja koji je za nekoliko meseci toliko porastao između ljudi koji su se ranije smatrali braćom, bio je uzrok bolnog iznenađenja i, što se mene tiče, definitivnog razočaranja. Danas se sve to mnogo promenilo. Nacionalisti su većina u regionalnoj skupštini, tajni pokreti više ne postoje, što ne znači da se ne mogu ponovo roditi preko noći. Ali za trideset godina, samo značenje izraza „nacionalizam”, onog koji je nekada imao na Korzici, promenilo se. Danas ovaj izraz više ne označava želju da se zaštiti svoj jezik i kultura od previše centralizovane države već se odnosi na groteskno precenjivanje sebe i odbacivanje drugosti, zbog čega se više uopšte ne prepoznajem u tome. Ova promena paradigme posebno je vidljiva u naizgled paradoksalnoj činjenici da je, na moju veliku sramotu, upravo Marin Le Pen u velikoj meri pobedila na predsedničkim izborima na Korzici.

Jedan segment romana „Po svom liku” posvetili ste i srpskom fotoreporteru Risti Marjanoviću (u knjizi Rista M), koji je radio u prve dve trećine 20. veka, a čije fotografije vam je na uvid dala njegova unuka Zorana Vojnović. Kako ste uopšte njega otkrili?

Bila je to neverovatna sreća! Zorana je rođaka moje drugarice Milice koja me je i upoznala s njom. Proveo sam jedno popodne gledajući kako 20. vek protiče kroz fotografije Riste Marjanovića. Bilo je nezaboravno i moja zahvalnost je potpuna.

Roman prati ritam katoličkog opela na Antonijinoj sahrani, pri čemu ste svetim rečima dali univerzalnost. Kakav je vaš stav prema religiji?

Ja lično sam agnostik, ali veoma cenim svete obrede i veoma sam osetljiv na duboku, katkad zastrašujuću poeziju liturgijskih reči. Na Korzici ima i svetih polifonih pesama koje su zaista lepe i uvek me duboko dirnu. Obredi daju društveni oblik trenucima ljudskog postojanja, posebno smrti i ne verujem da se mogu lako zameniti.

Deset godina je prošlo otkako ste dobili Gonkurovu nagradu za roman „Beseda o padu Rima”, čija tema je Prvi svetski rat koji se u tom vašem delu prepliće sa modernom epohom. I ovde se tom ratu vraćate u nekim segmentima romana. Kako gledate na trenutnu situaciju, na rat u Ukrajini?

Ukrajinu ne znam dobro, nisam tamo bio, ali bio sam u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Bugarskoj i svaki put sam bio zapanjen načinom na koji reference na Drugi svetski rat, čak i na Balkanske ratove, oblikuju percepciju savremenih događaja, često iluzorno, bojim se. Istorija se ne ponavlja. I ne verujem da tragedije iz prošlosti na bilo koji način mogu da budu opravdanje za nova zla.

Još u vreme kad ste dobili Gonkurovu nagradu prebacivali su vam naklonost ka apokalipsi, a vi ste tvrdili da je sva savremena literatura takva. U međuvremenu, taj distopijski apsekt postao je još izraženiji u modernoj prozi. Da li zaista idemo ka kraju sveta?

Svaka čast onome ko bude shvatio! Recimo da u ovoj situaciji, između klimatske krize i sve izraženijih aluzija na upotrebu atomskog oružja, nema mnogo razloga za optimizam.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.