Četvrtak, 07.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Četvrt somuna i kobasica u Brezni

Gotovo nikad ne doručkujem.  Greška u koju srljam svakog jutra je šolja nes-kafe posle koje popijem lek za pritisak, plus dva i po miligrama beta blokatora i pola tablete praška za moju štitnu žlezdu.

Posrnulu pre jedne decenije, kad sam se usudio da na ekran nacionalne televizije u prajm tajmu izvedem pukovnika Dražu Mihailovića u briljantnom tumačenju pokojnog Nebojše Glogovca. A nisam pitao smem li – zlurade pravednike, čuvare komunističkih tekovina i zatočenike bivših vremena koja su nas tako skupo koštala.

Ovoga jutra vozio sam nešto više od sata auto-putem „Miloš Veliki” i odmarao pogled u lepotama behara koji mi je promicao na vidiku – na kojim bi nam mnogi pozavideli. Bogati i ušuškani na Zapadu mnogo toga i mnogo čega imaju više i bolje, sa svih strana sveta vekovima su gramzivo vukli i otimali – ali, i mi imamo nešto što je lepše. Nešto za šta prstom nismo mrdnuli – nego nas je Svevišnji Bog darivao. Kad sam nadomak Gornjeg Milanovaca sa „Miloša Velikog” skrenuo prema Suvoboru i nastavio da vozim po prelepom krajoliku procvetalih šljiva kojim su očaravajući dizajnirani bajkoviti brežuljci sa zelenim livadama i pašnjacima – shvatio sam da moram stati ispred prve seoske prodavnice. Da kupim i pojedem bilo šta što će umiriti moj napaćeni želudac.

„Meni je pričao deda, kad su nas Rusi četres’ četvrte oslobađali, sve što je žensko morali su da kriju po podrumima, po tavanima, u senu i kako se ko snađe… Jer Rujke kad naiđu, jurili su i babe i tek zarudele devojčurke”,  čujem dok izlazim iz seoske prodavnice, svaštare u kojoj se kupuje sve što je seljacima potrebno, od gumenih opanaka do rafije za lučenje malinjaka. Ali i domaći somun i kobasice koje najradije na kranovima jedu građevinci, ili oni najprostiji nadničari koji kopaju jendeke pored puta. E, baš sam to kupio… Četvrt somuna, dobar komad kobasice i teglicu feferona. Zbog filma o spasavanju američkih pilota koji ovog proleća i leta snimam u Pranjanima i okolnim selima, pustio sam bradu jer i sam moram da izvedem manje glumačke radove – pa nikome hvala Bogu nisam prepoznatljiv. Pa ni grupici seljaka koja sedi na panjevima ispred prodavnice i navrće pivo, ako je podna još daleko, a nije baš ni žega.

Piju pivo, sipaju ga kao niz oluk i ne brinu da li neko sem njih može da čuje šta pričaju. Planinci su to, navikli da se dovikuju sa brda na brdo. A i nikome ništa nisu dužni pa ne moraju da šapuću.

Okrenut leđima, sedim na panju, raširio sam krep hartiju u koju su mi zavili kobasicu, ljuštim je i sa guštom grizem sveži somun. Čujem diskusiju – prepliću se dve teme, rat u Ukrajini i Vučić.

„Ma, ja to ništa ne verujem, ne verujem pola od onoga što se pušta na televiziji, svako tera svoju propagandu,  Rusi su ovo morali da urade… Amerikanci im došli uz tur, i ko razume, ovo oni ne ratuju sa Ukrajincima nego sa Amerikancima”, čujem da penuši najglasniji među njima.

„Meni je žao što narod strada, i žao mi je što su pravoslavci nahuškani jedni na druge, to je jedan narod sunce ti žarko… A što se Amerikanaca tiče, oni su ušuškani i iljadama kilometara daleko, pa se ja pitam, što oni zabadaju nos svuda i  na svakom mestu po svetu...” Zaključujem da ovo govori najstariji među njima, sa šubarom na glavi i izlizanim mikadom od anterije.

„Opasan požar je ovo, dok udariš dlanom o dlan – može da se razbukti... Meni je pravo da vam kažem žao one dece, vidi se, lep narod su ti Ukrajinci, liče sto posto na nas… Duša me boli, kad vidim ostavili kuće i domazluk, nose neke zamotuljke i to im je sve… Velika nesreća je to”, prepoznajem da govori neko ko je ozbiljno sipljiv, ili ima kovid pa mu udarilo na gušu, ili boluje od astme. Ali, on ne haje, viče da nadjača ostale.

Žvaćem kobasicu koju gnječim zubima kao da jedem gumeni opanak. Pitam se, koliko dugo je čamila u rashladnoj vitrini prodavnice u zadružnom doma sela Brezna?  Žurim da završim pa da krenem dalje. Ali, da li ja to odugovlačim sa mojom neplaniranom marendom? Da li pomalo uživam dok slušam kako seljaci bistre politiku na koju ama baš ničim ne mogu da utiču? Da li sam radoznao da čujem šta pošteni, čisti i časni seljaci koji teraju svoj život podno Suvobora misle o velikoj nesreći koja nam se zbiva pred očima? Tu, na sedamsto, osamsto do hiljadu kilometara od nas? Zbog koje brine i strepi svaki misleći Srbin?

 „Što NATO ne brani Ukrajince…? Kako su mogli da stanu na stranu Šiptara kad su nas bili, ko granjom… Prpa bato, što ne udare na Ruse…? Zato što trebaju kožne gaće… Sa Putinom nema zaj…”, viče jedan, dok svi govore uglas… neki odobravaju a neki osporavaju… „Ma, mene stra’ da Putin ne đipne neku atomsku bombicu, pa da Amerikanci udare tuk na luk, e onda smo ga ugasili”… Nadjača jedan.

 „Što se nas tiče, mi moramo zadnjicu u kraj, da ne potkače i nas… Ako nam Rusi zavrnu gas, ima da pocrkamo ko tatabe… A NATO nas nabio u tor, opkolio nas sa svih strana, kad nam udare rampu nemamo kud… Kakva nafta, kakvi bakrači… ni vodu nema ko da ti doturi… Jedni greju, drugi ’lade,  ne možemo više ko vrana na dva koca… Nagazili Vučića i jedni i drugi… I Putin i onaj sedonja preko bare što se spotiče kad ide…”

Nasmejah se na ovo poslednje… Kad te seljak zakiti, to ti je tačno u jotu.

Gužvam ’artiju u kojoj je bila uvijena kobasica, komad somuna koji nisam pojeo bacam kučku koji keca na jednu nogu i vrti repom, a teglicu feferona odlučujem da stavim u džep i ponesem trebaće… Dok sedam u auto i krećem put Pranjana, osećam da me seljaci posmatraju i osmatraju.

Čujem da su zaćutali a krajičkom oka primećujem da blenu u mene …Shvatam da su naprasno sumnjičavi? Ko je bradati neznanac pred kojim su se ofirali?

Da li su ko nekad i ovo opasna vremena? Kada su naši preci krišom, jedan drugome na uvo šapatom saopštavali šta će da bude i kako će da bude? Šta su čuli i saznali… Ako smo nemoćni i ne možemo ništa da promenimo, smemo li makar da pričamo… Da zabrinuti za budućnost naše dece naslućujemo sudbinu naših porodica… Naših sela i gradova, države i kontinenta, sveta i planete…

Smemo li?

 *Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari10
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Marko S
Odličan tekst. Puno hvala autoru!
Aca
Sasvim obican dan obicnog coveka u Srbiji.
Velimir
Selo u Srbiji već trideset godina doživljava procvat, samo što autor to ne želi da vidi; naime, svaki grad je pretvoren u selo.
Mina Ivanović
Dragi i poštovani Radoše Bajiću, veliko vam hvala! Čitam u Politici jedan za drugim tekst, i ne zna se koja je vest tragičnija i bolnija. A onda vaša priča, tako slikivito sročena, kao film se odvijala pred mojim duhovnim okom. Vaš tekst je oaza u ludilu laži, licemerja, pohlepe, crne propagande, i bratskog ubijanja kao posledice svega toga i još mnogog drugog zla. Hvala vam što kroz pisanu reč prenosite neizmernu ljubav prema seljaku, večitom stradalniku... sa svih strana šibanom.
Вукица
Нема шта да се коментарише! Све већ (про)читано и коментарисано раније, јер Бајић годинама "врти" исту причу, досадило људима...
Mina Ivanović
Draga Vukice, Nije seme jalovo ako ne proklija na suvoj zemlji. Možda nije najvažnije imati mišljenje o nečemu, već se pitati šta mu je značenje i šta poručuje. Razumeti nešto, velika je stvar. A velika stvar je i ne suditi o onome što ne razumemo. Ivo Andrić je, ako se dobro sećam, rekao, parafraziram, da se stotinu puta pokajao zbog onoga što je rekao, a nijednom zbog onoga što nije. To znajući, odlučila sam da vam ovo kažem, jer je dosta davno mene nečemu dobrom naučilo. To želim i vama.
geras
ma, sve je ok, samo da i o ovome ne napravi seriju.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.