Ponedeljak, 27.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
GLAS PACIJENATA

Novi život zahvaljujući majci koja je darovala bubreg

Nakon godinu dana od transplatacije slavila sam svoje venčanje, kažu da sam bila najveselija mlada
Ана Ђаковић, из Београда (Фото лична архива)

Imam 31 godinu. Moja priča počinje u aprilu 2016. godine. Nakon višemesečnog osećaja umora i oticanja, odlučila sam da odem kod lekara i proverim da li je sve u redu. Do tog trenutka, sa 26 godina, bila sam savršenog zdravlja i nikada nisam bila kod lekara. Nakon pregleda obavljenog u Gradskoj bolnici, saopštili su mi da imam vodu u plućima i da moram u bolnicu. Bila sam potpuno zatečena, verovala sam da je sigurno u pitanju neka greška. Međutim, ostala sam u bolnici, na kardiologiji, gde su se non-stop jedan za drugim smenjivali doktori, koji su me gledali sa nekim sažaljenjem. I dalje mi nije bilo jasno o čemu se radi. Strepnja je postajala sve jača i jača.

Nakon toga, prebacili su me na intenzivnu negu, na odeljenje nefrologije, gde su mi rekli da moram da uradim biopsiju bubrega. Već sutradan je to bilo završeno, a onda je usledilo nekoliko predugih dana, kada sam iščekivala rezultate biopsije.  Potom je usledio šok, za mene grom iz vedra neba. Opet sam dobila taj pogled sažaljenja uz reči: „Funkcija vaših bubrega je jako loša i uskoro ćete morati na dijalizu”. Ostala sam paralisana. Nisam znala ni šta dijaliza znači, ali mi je sve to zvučalo tako čudno i katastrofično.

U tom trenutku posumnjali su da imam autoimunu bolest lupus. Dane i noći sam provodila čitajući na internetu o tome. Strah je postajao preplavljujući i jedina stvar o kojoj sam mogla da razmišljam je šta će biti sa mnom. Isti taj strah sam videla na licima članova moje porodice, bili su prestrašeni. To me je još više uznemiravalo.

Moje lečenje je započeto enormnom dozom pronizona, leka koji ima razne nuspojave, o kojima ja do tog trenutka nisam imala bilo kakva saznanja. Poslušala sam i pridržavala se svega što mi je rečeno. Postajalo mi je sve lošije i lošije, bila sam jako natečena, puna bubuljica, koje ranije nikada nisam imala, konstantno premorena i s povišenim krvnim pritiskom koji je stalno varirao.

U julu 2016. počele su da mi se javljaju užasne glavobolje pa su me smestili na Infektivnu kliniku u Beogradu, gde su mi posle lumbalne punkcije dijagnostikovali takozvani kriptokokni meningitis. Tada saznajem da je prethodna dijagnoza bila pogrešna i da je terapija pronizonom dovela do ogromnog pogoršanja.

Bolovi su bili užasni, moji već slabi bubrezi primaju jake lekove…

Bes, tuga, strah i očaj istovremeno. Nečija greška je mogla da me košta života. Ali, morala sam da nastavim da se borim. Narednih šest meseci ostala sam u bolnici. Svakog dana vodila sam najtežu borbu, borbu za život. I svaki dan je bio neizvesan. Prošlo je i to.

Sada je moja dijagnoza hronična bubrežna insuficijencija. Nakon šest meseci, kreće moj novi život. Preživela sam, ali je to sve ostavilo ogromne posledice, na psihu i na telo. Morala sam da se naviknem na taj novi način života, da ne mogu više da budem aktivna kao ranije, da moram da vodim računa o ishrani, lekovima i svemu ostalom. Iako sam se svega pridržavala, dolazi do pogoršanja.

U aprilu 2018. završila sam na dijalizi. Radila sam je četiri puta dnevno u strogo higijenskim kućnim uslovima. U isto vreme otkazujem dugo očekivano venčanje sa svojim tadašnjim dečkom, zbog svoje teške zdravstvene situacije. Situacija se nije poboljšala i izgledalo mi je kao da taj pakao nikad neće prestati. Smenjivanje nade i očaja nije prestajao. Od tog trenutka počeli su razgovori o transplataciji bubrega i mogućem donorstvu.

Moja majka, kao moj potencijalni donor, legla je na VMA u septembru i posle dve nedelje saznale smo da smo kompatibilne. Opet se javila mešavina osećanja, ogromna sreća da postoji mogućnost da se čitava drama završi, ali i ogroman strah zbog rizika u koji se moja majka upušta. Nakon odloženog venčanja, bolova, dijalize četiri puta dnevno, pripremala sam se za transplataciju, koja se dogodila 27. novembra 2018. godine. Godinu dana od transplatacije slavila sam svoje venčanje. Kažu da sam bila najveselija mlada. Mnogi ne znaju da sam tada slavila mnogo više, slavila sam početak svog života, bez bolova, tuge, straha i svega onog kroz šta sam prošla. Bila sam ponosna na sebe. Borila sam se do kraja.

Želim da poručim svim ljudima koji prolaze kroz sličnu situaciju da nikada ne treba da odustanu i da uvek postoji nada da će biti bolje i da će se situacija rešiti, baš kao što se i meni dogodilo.

Na moju veliku sreću razlog zašto ja danas, posle svega, mogu da vodim normalan život, da trčim, planinarim, radim, da uživam u životu zajedno sa svojom porodicom i prijateljima, jeste to što je moja majka bila u mogućnosti da bude moj donor.

Nažalost, većina pacijenata u Srbiji nema tu sreću, godinama se nalaze na listi čekanja, a mnogi i ne dočekaju transplantaciju. Svako ko je na dijalizi zna koliko je teško prolaziti kroz taj proces iznova i iznova svakodnevno, ali još teža je ta neizvesnost i iščekivanje da li ću ikada moći opet normalno da živim, bez bola i straha za sopstveni život.

Kao i svi, mislila sam da meni ne može da se desi ovakva stvar. Bila sam savršenog zdravlja, devojka puna snova i želja, koji su se naglo prekinuli. Da, ovakvi problemi mogu da se dogode svima i zato mislim da je veoma bitno da se o ovoj temi mnogo više priča i informiše stanovništvo, kako bi došlo do nekih promena.

Poražavajuća činjenica je da više od 2.000 ljudi u Srbiji čeka na transplantaciju nekog organa – u 2021. godini do oktobra urađeno ih je svega pet, a u susednoj Hrvatskoj 268. Potrebno je da se podiže svest o ovoj temi i neophodno je da dođe do promene sistema.

S obzirom na to da je sistem neorganizovan, problemi se javljaju i na nivou samih bolnica, gde bi medicinski radnici trebalo da pitaju porodice o doniranju organa njihovih najdražih kada oni, nažalost, preminu. Istraživanja su pokazala da osam od 10 porodica daje pristanak kada budu upitani o tome, ali je problem što se to u praksi ne dešava, jer ljudi nemaju dovoljno razvijenu svest. Ukoliko bi se ljudi informisali, a uz podršku države i organizovanja sistema, mnogo njih bi dobilo šansu za novi život.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Редовни читалац
Дакле, од 2000 људи на чекању у Србији, њих пет је у прошлој години дочекало трансплантацију. Хајде браћо да се боље искористи шанса коју нам медицина даје - да се после смрти донирају органи преминуле особе за помоћ неком другом ко је у животу. Мени лично (бар за сада) таква помоћ не треба но нажалост има много оних који пате.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.