Kuda plovi jedrenjak „Jadran”

Deceniju i po, s vremena na vreme a po sistemu toplo-hladno, Hrvatska „davi” Crnu Goru zahtevom da im vrate jedrenjak „Jadran” „ukraden” 1991. na koji, kako navode, samo oni polažu pravo ključnim argumentom da mu je baza bio Split (luka „Lora”) do te lomne ’91, pa je i 2021. ispraćena diplomatsko-vapijućim tonovima za konačni završetak tog komšijskog domunđavanja.

Tanak je to argument ili, bolje reći, nikakav ako se zna istorijat broda od njegovog uplovljenja u Tivat 16. jula 1933. iz Nemačke gde je izgrađen. Može li za ton jačim argumentom Tivat osporiti hrvatski zahtev pozivom na prvu „Jadranovu” luku, ili istorijskim podvizima svojih pomorskih kapetana neutralisati, bar u ovoj primorskoj sagi, pozive hrvatske strane na, kako neki rekoše, narcisoidnost svoje pomorske prošlosti.

Neposredno pred osamostaljenje Crne Gore, na nekom derneku Mesića i Vujanovića u Konavlima saopšteno je da je tema „Jadrana” stavljena u status aktuelnosti prve vrste, da bi potom Vujanović reterirao u obećanju dok je Mesić uz sasluženje nekoliko mornaričkih časnika taj susret okarakterisao kao prvi korak dobre volje da im Crnogorci predaju brod. A kad je sutradan Podgorica uplatila 385.000 evra Hrvatskoj na ime odštete za neka poklana goveda (tokom rata) na farmi u Grudama, Split je takoreći počeo da slavi vraćanje jedrenjaka.

Vijao je „Jadran” na svojim jarbolima tokom devet decenija svoje istorije zastave šest zemalja: Kraljevine Jugoslavije, Italije, Nemačke, SFRJ, SRJ/SCG i Crne Gore, ali nikad Hrvatske, pa i ovaj ugao gledanja nimalo „ne navija vodu na njihovu vodenicu”. Kao ni na crnogorsku koja je sutradan po referendumu na najviši jarbol istakla najveću zastavu ikad na ikakvom brodu na svetu – bez ijednog upita čiji je stvarno taj brod. A da bi se u međudržavnom, kobajagi  kusuranju, 2006. videlo (odlučilo) šta je čije – falio je, nikad doneti, zakon o pokretnoj vojnoj imovini državne zajednice SCG.

Ima li u, skoro pa idealnom, zagrljaju šefova država Crne Gore i Hrvatske, u tom, kako obe strane kažu, jedinom komšijskom sporu potrebe da se uključuje treća strana? Nema – a trebalo bi i te kako da se umeša i da argumentom nad argumentima reši sve nejasnoće. Samo jedno pitanje – čijim novcem je kupljen taj brod – moralo bi trajno da ućutka i aktuelnog „vlasnika” broda i njegovog severnog pretendenta na isti.

Finansijski skener za 1933. kaže (podaci A. Mlakar i B. Antić) da je brod koštao 8.407.030 din (622.743 dojč maraka), da je Srbija za ratnu odštetu u Prvom svetskom ratu dobijenu od neprijatelja dala 86 odsto, a Jadranska straža (JS) kao pomorska organizacija jugoslovenskog karaktera je prikupila preostalih 14 odsto novca. U strukturi donacija JS najviše su dali Sarajevo, Zrenjanin, Beograd, Novi Sad, Skoplje, Karlovac, Maribor, itd. Zanimljivost prve vrste je svakako da je Priština dala više novca od Splita.

Srbija i njena vojno-diplomatska garnitura ćute povodom hrvatsko-crnogorskih ojkanja oko broda. Opšte je poznato da je šansa propuštena 2006. da se nešto učini u svoju korist, kad su dvojica slučajnih generala s vrha mutant države SCG (Jokić i Ponoš) kabadahijski izjavili da su se oni mirno dogovorili oko podele pokretne vojne imovine, za šta nisu imali ni slovo ovlašćenja za takav čin, ispostavilo se – samovoljnog, antidržavnog i pravno-kriminalnog karaktera. Otprilike da su uz lozu i kafu jedan drugome ispoklanjali fregate, podmornice, rakete, torpeda i sl., baš kao da su im tetke i strine to ostavile u nasleđe.

Autor ovih redova je s jeseni 2006. bio u timu Foruma za demokratiju i bezbednost (FDB) gde smo stručnom metodologijom izračunali da je u momentu razdvajanja „dva oka u glavi” samo u efektivama Ratne mornarice bilo 100 miliona dolara, a Tadić i Koštunica su dozvolili jednom maloletnom generalu da odluči šta s tom grdnom imovinom. Pokušaj FDB-a i njegovog čelnika generala Ninoslava Krstića da tim elaboratom upali crvenu lampicu u vladi radi formiranja mešovite komisije s vladom CG koja bi razmotrila čvrsto utemeljene teze iz elaborata nije uspeo jer je general zaustavljen na pragu kabineta premijera Voje. Da se razumemo, nisu Srbiji bile potrebne ni podmornice ni kapitalni ratni brodovi već je trebalo složiti odgovarajući međudržavni protokol o verifikaciji novonastalog stanja ili o poklonu, itd. a sve radi čistih računa i duge ljubavi, koja nažalost bestraga nestade.

I da potom Srbija, iz mornaričkog izobilja, uzme samo „Jadran”, procenjen na osam miliona dolara, pa kursom pred Srpsku kuću na Krfu. Ankerisati ga za obalu gde bi počasna posada od nekoliko oficira, podoficira i mornara bolje promovisala srpsku istoriju i tradiciju od svih onih, tada žuto okrečenih ekspertskih krstarenja po Ohaju, Napulju ili Briselu, nemilosrdno arčeći dostojanstvo i autoritet srpske vojske.

Potom  je Tadić, da koliko-toliko spasi ugled svog mezimca „žutog” generala, požurio da s Vujanovićem potpiše neki protokol po kojem bi studenti naše Vojne akademije mogli da koriste „Jadran” za svoje potrebe. Koliko je to bila ideja kratke pameti i srpske zbrzanosti osvedočili smo se u nekoliko narednih godina.

Objektivno gledano, sem fine slike za turiste na tivatskim Pinama, brod i ne služi više ničemu – poneki koktel, modna revija ili svadba – ali nema pitomaca ni studenata, nema kompletne posade, nema održavanja – ali u toj nemaštini nađoše im istražni organi kokain milionske vrednosti u kabinama. I zato je valjda, ako ima sramote i mornaričke časti, sklonjen u Bar daleko od očiju šire javnosti, evo godina i više.

Zato decembarsko podsećanje Zagreba upućeno Podgorici o „vraćanju” broda deluje umiveno u diplomatskom smislu i nimalo nalik na onaj, pre nekoliko godina odaslan siledžijski zahtev upućen vladi Malte da ne dozvoli uplovljenje broda u njihove luke, ili stavljanja ultimatuma da Crna Gora neće videti Evropsku uniju dok ne preda brod Hrvatskoj.

Da na kraju dodam da nikad ni milju nisam plovio ovim brodom, jer smo kao podmorničari pripadali onoj grubljoj stvarnosti Ratne mornarice, za razliku od salonske finoće na „Galebu”, „Jadranu” i „Jadranci” (Titova jahta). Ali da ne budem pogrešno shvaćen, pošto nemamo more i ne plovimo više, ova tema je šira i po mornaričkim i po državnim aspektima, od mojih podmorničkih uspomena.

Pukovnik RM u penziji, podmorničar