Kada opozicija promaši teme u izbornoj kampanji

Nešto više od mesec dana posle izbornog fijaska, u delu proevropske opozicije kao da se ništa nije dogodilo. Standardna apatija, stari pogledi na svet, stare misli, stari krivci i stari neprijatelji. Kao da su prespavali deset godina u dubokoj ilegali i verovatno zbog toga je bilo primetno da su kampanju vodili traumatizovani, sa lažnim optimizmom i bez jasnog programa. Njihov problem je što nisu primetili da se sve promenilo i nisu shvatili da ništa više nije isto kao kada su ušli u svoje ideološke „balone”. Drugi su izazovi, druge teme, drugi problemi, druga očekivanja...

Zapitao bi se čovek, pa ako su već sve znali, i šta ne valja što radi ova vlast, i koje greške pravi, zašto barem nisu iskoristili nešto da smisle, da predlože i na izborima profitiraju. Za početak da uspostave stabilnu komunikaciju sa bilo kojom generacijom birača, osim sa onom koja tradicionalno ne podržava Aleksandra Vučića. Zašto kada im je samo nebo bilo granica, nisu zablesnuli kakvim podsticajnim mislima, zašto nisu predlagali razrađene ideje koje imaju bilo kakvu vrednost i značaj za građane i društvo.

Zasnivati politiku na negaciji vlasti je politička lenjost koja se skriva iza proevropskih fraza i sličnih jevtinih proklamacija, koje bi moralo ozbiljno popuniti da bi se došlo do nečega što bar ima obrise i nalikuje na ideju. Po tome ko je sve bio isturen u kampanji može se zaključiti da u koaliciji Ujedinjene opozicije (UO) nema mnogo respektabilnih ljudi, ali je još veći problem što ni taj broj ljudi, sa časnim izuzecima, očigledno nema ideju. Da apsurd bude veći, veći deo opozicione javnosti veruje da bi se odlaskom Dragana Đilasa trend urušavanja opozicije zaustavio, posle višegodišnjih loših odluka. Vrlo teško. Ne shvataju da na aprilskim izborima ne samo u Beogradu, nije samo poražena UO, već i njihov višegodišnji koncept koji čeka da se SNS spotakne i da će oni, tada, kao, uleteti u vlast.

Na parlamentarnim i beogradskim izborima je poražena njihova osnovna politička zamisao – mi bismo manje-više sve isto kao i SNS, samo (deklarativno) bez korupcije. Poražena je njihova negativna kampanja, kažnjen je njihov višegodišnji nerad i stigla je naplata za politiku čekanja, bojkota i podmetanja noge koalicionim partnerima. Objektivno je pitanje imaju li oni svest i kapacitet da se uopšte vrate u političku igru na duže staze. Koalicija oko Đilasa se rasturila dan posle izbora – Narodna stranka Vuka Jeremića je krenula svojim putem, dok Demokratska stranka, doduše još stidljivo, pokušava preko Nebojše Zelenovića da postane član zeleno-leve koalicije „Moramo”.

Za to vreme, SSP traži da se, najkasnije do marta sledeće godine, ponove izbori u Beogradu. Konačni rezultati pokazuju da koalicija SNS–SPS ima 58 odbornika od 110 i od građana je dobila legitimitet da i u narednom periodu upravlja prestonicom. Upravo je ta tesna većina, razlog zašto deo opozicije traži ponavljanje izbora, ali da oni imaju tu većinu, teško da bi pristali na ponavljanje izbora. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da je spreman da raspiše nove izbore u Beogradu, ukoliko to opozicija bude želela. „Raspisaću nove izbore za Beograd kad opozicija poželi. Ali trebalo bi da razmisle, jer će izgubiti ubedljivije”, poručio je Vučić.

Đilas, pak, na rečima ne skriva optimizam i očekuje da će, ponovo (sic) pobediti u Beogradu. Čak su i napravili scenario za ulazak u vlast, bez izbora, što je najbolje objasnila funkcionerka SSP-a Marinka Tepić koja je napravila „hodogram” poteza do novih izbora. Nova gradska vlast bi, kako je objasnila, dva do tri meseca uoči termina održavanja novih izbora trebalo da podnese ostavku kako bi se formirao privremeni organ sa predstavnicima vlasti i opozicije, koji bi pripremio nove izbore. Dodaje da gradska izborna komisija ne sme više da bude politizovana, da se prečešljaju birački spiskovi...

Vladajuća koalicija SNS–SPS bila je zrela da izgubi izbore u prestonici, jer je bila opterećena raznim pogrešnim odlukama. Ali ni ovog puta vladajuću koaliciju nije imao ko da pobedi, a birači ovog dela opozicije su zaključili, da nemaju stomak da glasaju za „manje zlo”, iako je veći deo izašao na izbore. Ovaj deo opozicije je svu svoju pažnju usmerio na Aleksandra Vučića koja je najjača karika vlasti. I tu su pogrešili. Zato njihova strategija nije ni imala šanse za uspeh. Zahtev da se ponove izbori u glavnom gradu dokaz je da nisu izvukli nikakve pouke i da bi eventualni skori izlazak na birališta bila nova greška.

Da bi bili ozbiljan politički faktor potrebno je za početak da prestanu da razmišljaju o karijerama, talovima i kombinacijama. Pošto je reč o ljudima koji su već tridesetak godina u politici, što su dobro naplatili, potrebno je uvesti nove ljude, koji će sa novom energijom ozbiljno konkurisati SNS-u. Ipak, čini se da je to, u ovom trenutku, previše za ovaj deo građanske opozicije, koji tako nešto nije u stanju da proizvede. Naprotiv, deluje kao da će vrhunac njihove inventivnosti biti da na, eventualnim ponovljenim beogradskim izborima, kandidat za gradonačelnika bude – Dragan Đilas.