Kad žena metaloglodač pravi zupčanike

Otkako je sa nepunih 20 godina napravila svoj prvi zupčanik u preduzeću „Kolubara metal”, delu Elektroprivrede Srbije, Gordana Davidović, metaloglodač ozubljivač, nije menjala 38 godina najbližeg saradnika – mašinu „fauter” na kojoj i danas radi u dve smene. Iako u svom više muškom nego ženskom poslu ne bi menjala ništa, kaže da joj je jedina želja da pošto već nema beneficirani radni staž, država ne pooštrava uslove ženama za odlazak u penziju. Jer njoj u ovom času nedostaje još sedam godina do punog staža od 45 godina što nije malo pogotovo ako se ima u vidu da opreznost, pažnja, refleksi i dobar vid moraju da budu kao prvog dana na poslu.

Gordana je po zanimanju mašinski tehničar. Završila je srednju mašinsku školu i volela je da crta. Nije baš razmišljala da pravi zupčanike, ali tih godina najvažnije je bilo da se zaposli za stalno i da ima redovnu platu. Što joj je „Kolubara” i omogućila.

– Posle završene srednje škole išla sam na prekvalifikaciju baš za metaloglodača ozubljivača. Preko nedelje sam radila u „Kolubari”, a vikendom su bile obuke i časovi. Nakon položenog ispita počela sam sa nepunih 20 godina da pravim zupčanike – priča Gordana, majka troje dece.

– Nije ovde reč o masovnoj proizvodnji zupčanika, niti se oni rade za izvoz. Najvećim delom se prave za potrebe mašina na samim kopovima. Nekada su ti zupčanici preseka 20 milimetara a nekada i do metar, zavisi za šta se prave. Ali kako god bilo moje ruke su uvek u mašinskom ulju kao što su kod pekara u brašnu. To mi ne smeta, jer to je moj posao od koga živim sve ove godine – kaže Gordana.

Napominje da se oko eventualne promene zanimanja nije dvoumila ni dok je bila pripravnica i učila od starijih kolega ovaj posao. Nije je nikada opterećivalo ni to što je ovo težak posao gde treba metal od koga se zupčanici izrađuju podići i postaviti pod tačnim uglom na mašinu.

– Kolege su uvek tu da pomognu pogotovo ako je reč o baš velikim zupčanicima koji su i teški i ono što je presudilo da skoro 40 godina budem ovde je upravo dobra radna sredina i kolegijalnost. Svi mi u ovoj radionici primljeni smo u radni odnos manje više u isto vreme i sve ove godine smo zajedno. To umnogome olakšava posao jer uvek imaš nekoga koga znaš što se kaže odmalena. Inače je rad metalostrugara solo posao. Sve sam postavljaš na mašinu i to je najteži deo. Zupčanik mašina sama pravi, ali dosta dugo traju pripreme za početak rada. Dovoljno je za manje od milimetar nakriviti neki deo metala i zupčanik neće ispasti dobro. Postoje posebni „diferencijali” i „gitare” kako ih mi stručno zovemo pod kojim se uglom nameštaju. Sve je ovo mnogo drugačije od onoga što se uči u školi i zato je praksa neophodna – objašnjava ona.

Posebno treba biti u pripravnosti kada se rade manji zupčanici. Tu pažnja ni za sekund ne sme da popusti jer mora sve u milimetar da se uklopi kako bi mašina mogla da počne da pravi zupčanik.

Dodaje da ima i mlađih kolega koji u Mašinskoj školi u Rakovici završavaju za metaloglodače tako da dolaze s određenim predznanjem u „Kolubara metal”, ali sigurna je da im ovde predstoji prava obuka i praksa.

Platom je zadovoljna. Ne bi ona tu ništa menjala.