S Tozovcem u Parizu i igra s policijom

Na turneji Kulturno-umetničkog društva „Dimitrije Koturović” iz Rakovice, u Parizu 1978. godine zatekli smo našeg pevača, legendu Tozovca. Neplanirano, na koncertu, pridružio se Usniji Redžepovoj i imitatoru Ljubi Stepanoviću i svojom pesmom začinio program za 1.500 Srba i Francuza. Dan ranije, na ručku u Jugoslovenskom kulturnom centru zahvalio sam domaćinu u ime gostiju. Zatim, je ustao Tozovac: „Ljudi, kad je počeo da govori ovaj Solomon, ja sam pomislio sada će da tupi kao i svi političari, a on kratko i mudro – čestitam.”

Uveče, u hotelu (sobe su nam jedna do druge) sav umotan u ćebad, molio me da mu u njegovom termosu donesem čaj s rumom. U kuhinji su me s čuđenjem gledali. Srećom, prva mi je prišla „naša” i pitala me šta mi treba „Srediću, sačekajte u holu.” Dok čekam, pojavi se moj rođak i školski drug oženjen Parižankom, bavi se prevodilačkim poslom, kod njega sam prvi dan bio na ručku. Pitala me Parižanka kakav ručak želim – srpski ili francuski. Ja prešao više od 1.000 kilometara, molim samo francuski ona s gracioznim osmehom: „To znači prvo salata.”

Donese kelner čaj, moj drug plati, namigne mi i kaže kelneru: „Ono što je Šarl Aznavur Francuzima, to je Tozovac Srbima.” Kelner izgovori: „Moment”. Ode i vrati se s flašom ruma otvori termos i sipa do vrha. Na prvi gutljaj Tozovac reče: „Čoveče, pa ovo je samo rum.” Jeste, zahvaljujući Aznavuru.

Dok napuštamo Pariz, prolaznici kao i pri prolasku kroz Štutgart i Hanover, upadljivo, što nam izuzetno prija, zagledaju naš autobus. Najveća turistička organizacija „Putnik” nabavila je dva moderna autobusa sa televizorom i VC-om. Auto-put nov, u autobusu pesma i smeh. Policija nas zaustavlja i tera u boks, opominju nas da idemo brže nego što je dozvoljeno. Pola sata kasnije, opet policija s dvoja kola, uključenih sirena, iznad helikopter. U autobusu povici, urlici, bodrenja šoferu: „Pobegni, pobegni!” U drugom boksu ljutiti policajci prete da će nas isključiti iz saobraćaja.

Naš šofer objašnjava da su njihovi instrumenti „poblesavili” od sjaja aluminijumske karoserije. Puštaju nas. Treća scena je kao na filmu. Prate nas četvora policijska kola, iznad dva helikoptera. Kao od šale pretičemo limuzine svih svetskih marki. U autobusu neopisivo navijanje: „Brže, brže!” Pevaju se pesme u najbržem ritmu. U autobusu sam, po dužnosti i godinama najstariji. Ipak, ne strahujem od započete igre s francuskom policijom. Siguran sam da je i policajcima sve ovo pomalo bila igra. Prate nas više od 30 kilometara. Upoređuju brzinu na različitim instrumentima. U trećem zaustavljanju vadi se crna kutija, koja, kao u avionima, nepogrešivo pokazuje brzinu kretanja. Smenjuju se po važnosti (činovima) policajci i gledaju u traku i crne kutije. Nastavili smo put, više nas nisu pratili, a mi smo se istom brzinom približavali Marselju.

Kad smo se vratili u Beograd pitam šofera: „Je li, boga ti, u čemu je štos s onom crnom kutijom – tahografom?”„Ma, čoveče, kada bi njima palo na pamet da smo mi metalnu pločicu obrusili i američke milje, graviranjem, pretvorili u kilometre? Znaš već razliku. Kad ja jurim 160 kilometara, to ti je 90 milja, i na traci lepo piše 90 kilometara. Koristim to samo na bezbednim putevima.”

Tozovcu sam ispričao o našoj igri s policijom, slatko se smejao.

Špiro Solomun,
politikolog