Oda magarcu, socijalizmu i ispravnosti u veri

Kan - Najviše energije među takmičarskim filmovima na veliko platno je do sada doneo uzbudljivi špijunski, religijsko-politički akcioni film „Dečko iz raja” egipatsko-švedskog autora Tarika Saleha, radnje smeštene unutar impresivnog zdanja El Azara, mitskog univerziteta u Kairu, epicentra sunitskog islama gde su i prošlost i budućnost u konstantnoj interakciji.

El Azar sa svojih više od trista hiljada studenata i više od tri hiljade profesora u srcu delte Nila, sada se konačno našao na velikom ekranu. Otvorena su ta zabranjena vrata za Salehovo pripovedanje o frakcijama unutar islama koje različito deluju u velikom muslimanskom svetu, o značaju izbora velikog imama, o „Muslimanskoj braći” koji umalo nisu izazvali građanski rat u Egiptu, o sprezi univerziteta i visoke politike. Ili tačnije – egipatske tajne policije koja sve što se događa unutar El Azara zapravo drži pod svojom kontrolom, zahvaljujući brižljivo odabranim „cinkarošima” među studentima, kakav je ne svojom voljom postao i glavni junak filma ‒ mladić Adam. Ribarevo siromašno a prepametno dete kojem je pripala ta čast da bude primljen na univerzitet. Od prvog do poslednjeg kadra ovog filma je toliko napeto, zanimljivo i edukativno, u smislu približavanja islama pripadnicima drugih religija i nevernicima u publici i u smislu neodvojive međusobne sprege i državnih i religijskih moćnika. „Dečka iz raja” svakako treba zapamtiti i sačekati njegovo prikazivanje i u Srbiji...

Za prikazivanje u Srbiji sasvim sigurno je već otkupljen „Trougao tuge” švedskog scenariste i reditelja Rubena Estlunda, inače već dobitnika „Zlatne palme” za film „Kvadrat” 2017. godine. Estlundov novi film, čiji naslov proizlazi iz termina koji plastični hirurzi koriste u tretmanu botoksom u zatezanju bora na čelu, doneo je salve smeha u gledalištu kao inteligentno duhovit i komičan. Reč je o još jednom satiričnom Estlundovom pogledu na savremeno društvo i sveukupno ljudsko stanje, samo što su sada oštrice uprte na svet visoke mode i modnog konzumerstva, visokog kapitalizma, cinizma i licemerstva društvene klase zasnovane na nečistom novcu i sopstvenom uspehu.

Sa dva glavna lika, mladim supermodelima Karlom i Jajom, Estlund nas vodi na tri glavna mesta: u svet mode, na luksuznu jahtu i na pusto ostrvo, kako bismo razotkrili sve slabosti i nesigurnosti ljudi koji sebe smatraju empatično ravnopravnim sa svim pripadnicima različitih klasa i rasa. Novac, manipulacija i igra moći su u srcu već od prvih scena filma, koji se širi i tokom krstarenja luksuznom jahtom na kojoj upoznajemo i druge likove: ruskog milionera Dimitrija (izvrstan Zlatko Burić) koji se obogatio privatizacijom jednog državnog kombinata za stajsko đubrivo; engleski par koji se obogatio prodajom granata i bombi s čime, prema sopstvenom priznanju, „daju ogroman doprinos obezbeđivanju demokratije u svetu”; kapetana broda ‒ levičarski nastrojenog Amerikanca (Vudi Haleson) sklonog alkoholu; kompletno osoblje jahte među čijim članovima postoji i jasna klasno-rasna hijerarhija...

U jednoj nemirnoj morskoj noći dok snažni talasi bacaju uglađene putnike s jedne na drugu stranu jahte, Dimitri i kapetan će onako pijani ispovraćanim gostima održati nezaboravno nadmudrivanje citatima Karla Marksa i Ronalda Regana, sve u cilju sagledavanja protivrečnosti u modernim kapitalističkim društvima. I onda će putnici koji su preživeli i oluju i napad pirata, ostati zaglavljeni na pustom ostrvu gde se kompletno menja hijerarhija. Jer vođa može postati samo neko ko zna kako se preživljava, a to je u ovom slučaju dojučerašnja klozetarka na jahti, inače vredna i radna žena iz dubokog potpalublja i latinoameričkog porekla. Estlund tako kreira novi svetski poredak koji jeste smešan, ali nije i nemoguć...

 Rumunski reditelj Kristijan Munđiju, nagrađen „Zlatnom palmom” 2007. za film „Četiri meseca, tri nedelje, dva dana”, vraća se sada sa filmom „R.M.N.” i nudi sliku preokreta koje su evropskim zemljama donele globalizacija i migracije. Film prikazuje iznenadni povratak gastarbajtera Matijasa iz Nemačke u svoje munltinacionalno selo u Transilvaniji neposredno pred Božić. Susret sa malenim sinom Rudijem koji je od šoka doživljenog u obližnjoj šumi prestao da govori, sa otuđenom suprugom Anom i ljubavnicom Silom, koja vodi malu fabriku hleba, Matijasu će samo na prvi pogled doneti zrnce mira u rodnom selu. No, sve će se ubrzo promeniti dolaskom i zapošljavanjem tri imigranta iz Šri Lanke u lokalnoj fabrici. Mir u tom katoličkom selu je narušen, rasizam i netrpeljivost seljana počinju da isplivavaju na površinu, a Munđiju sve to slika intenzivno realističkim stilom detaljno opisujući sve promene, proterivanje stranaca koji su i sami hrišćani iz seoske crkve, konzervativni stav lokalnog stanovništva i samog sveštenika. I to je upravo ono što podržavaju krajnje desničarske stranke širom Evrope koje su počele da se zalažu za slične populističke stavove...

Američki reditelj Džejms Grej u svom filmu „Vreme Armagedona” iznosi prodornu, iskrenu kritiku moderne Amerike kroz priču o mladom ukrajinsko-jevrejskom studentu koji odrasta u Kvinsu u Njujorku. Grej priča svoju poluautobiografsku priču, o belom studentu u Njujorku početkom osamdesetih godina prošlog veka, i o njegovom druženju sa jedinim crnim studentom u razredu. To je vreme kada je rasna integracija tek počela stvarno da živi u školama, kada je novoizabrani predsednik Regan govorio na televiziji o predstojećem Armagedonu. Zahvaljujući stavovima liberalnog dede (veoma dobra interpretacija Entonija Hopkinsa), koji priča o bekstvu porodice iz Evrope neposredno pre Holokausta, dečak Pol će ipak izrasti u ispravnog mladića širokih shvatanja, a Džejms Grej stvoriti film lep za gledanje, ali ne i za beskonačno pamćenje...

 Za pamćenje je eksperimentalno dokumentarno igrani film „Eo” Jiržija Skolimovskog (84), jednog od najznačajnijih stvaralaca moderne poljske kinematografije. Protagonista njegovog filma je simpatičan, ljubak, čak i sasvim fin cirkuski magarac zvani Eo, kojeg će zakon protiv zlostavljanja životinja u cirkusima odvesti iz sopstvenog lepog okruženja, u kojem je uživao u ljubavi i pažnji svoje krotiteljke, u evropsko „zatočeništvo slobode” i među ljude i stvari koje mu se ne sviđaju. Film Skolimovskog dopao se i publici i većini kritičara. Sam autor iz zdravstvenih razloga nije došao u Kan...