Šest dana koji su promenili Bliski istok

U junu pre 55 godina Izrael je pokrenuo munjeviti rat koji je promenio Bliski istok, a čitava arapska nacija ni danas nije u stanju da se oporavi od traume poraza koja se tada uselila u njihovu kolektivnu svest. Blizu dve decenije ranije, Jevreji su ostvarili san o državi u biblijskoj domovini.

Iz prvog rata s Arapima 1948. izašli su kao pobednici. Osećajući se izdanim, poniženi oficiri uzeli su vlast u Egiptu. U Siriji su vojni udari bili regularni. Arapski nacionalizam se rasplamsavao. Gamal Abdel Naser je 1956. odoleo anglo-francusko-izraelskoj agresiji tokom suecke krize.

U mesecima pre izbijanja rata 1967. tenzija je ponovo skočila. Jevreji i Arapi znali su da je novi vojni konflikt neizbežan, samo je bilo pitanje kada. Hladni rat ubrzao je proces. Sovjetski Savez opremio je Egipat i Siriju savremenim avionima. Izrael ih je kupio od Francuske, a tenkove od Britanije, brzo razvijajući fleksibilnu i snažnu armiju.

Na tradicionalno nepoverenje nadovezali su se sve češći incidenti na izraelsko-sirijskoj granici. Aktivirali su se i Palestinci. U maju 1967. Sovjeti upozoravaju Kairo da Izrael gomila trupe na granici prema Siriji.

„Ukoliko Izrael želi da preti ratom, poručujemo: vi ste dobrodošli”, izjavljuje nesporni vođa arapskog sveta Naser i najavljuje da će izraelskim brodovima ponovo, kao i 1956, zatvoriti Tiranski moreuz. Mobilisao je vojsku, poslao trupe na sinajsku granicu prema Izraelu i zatražio hitno povlačenje „plavih šlemova” UN koji su tu bili raspoređeni posle suecke krize.

Dok je Radio Kairo grmeo preteći Jevrejima, izraelski premijer Levi Eškol naredio je opštu mobilizaciju. Za 48 sati pod oružjem je bilo 250.000 ljudi. Vlada je nagomilavala mrtvačke kovčege, rabini su osveštavali parkove kako bi postali vanredna groblja, prikupljala se krv davalaca.

Napisan je scenario za rat koji su obe strane godinama čekale. I dok su snage Unefa napuštale položaje, izraelski piloti su 5. juna u 7.40 časova krenuli u akciju koju su dugo uvežbavali: uništiti vazduhoplovstvo Egipta, Sirije i Jordana dok su avioni još na pistama. Koristeći faktor iznenađenja, u prvom udaru gađali su 14 položaja egipatskog vazduhoplovstva, pet u Siriji, dva u Jordanu i jedan u Iraku.

Posle samo tri sata desetkovane su snage neprijatelja na svim frontovima. Čak 90 odsto egipatskog ratnog vazduhoplovstva – 338 aviona – uništeno je na zemlji.

„Ovo je bolje od mojih najluđih snova”, izjavio je komandant izraelskog vazduhoplovstva Mordehaj Hod.

U ratu je poginulo više od 20.000 arapskih vojnika, naspram manje od 1.000 Izraelaca. Egipat i Jordan su već 8. juna prihvatili poziv za prekid vatre. Sirija je nastavila da se bori dok 9. juna nije u danu izgubila Golansku visoravan. Egipat je izgubio čitav Sinaj i pojas Gaze. Naser se povukao, ali se na masovne zahteve vratio. Jordan je ostao bez Zapadne obale i Jerusalima, uključujući i njegov Stari grad.

Izrael je 44 procenta teritorije koju je plan UN o podeli Palestine iz 1947. dodelio Palestincima dodao na svojih 56 procenata namenjenih Jevrejima. Označen je novi početak, kako za Izrael, tako i za Palestince koji su ostali bez države.

Preuzeta je kontrola na preostala 22 procenta istorijske Palestine, koju Izrael nije okupirao u pravom ratu. Izrael je proširio teritoriju jevrejske države: 300 kilometara na jug, 60 kilometara na istok i 20 kilometara na sever. Utvrdio je svoju stratešku poziciju, izmenio status Jerusalima da bi ga kasnije proglasio za „večitu i nedeljivu” prestonicu Izraela i ostvario kontrolu vodnih resursa.

Blizu 350.000 Palestinaca pridružilo se u izbeglištvu stotinama hiljada koji su raseljeni u vreme nastanka države Izrael. Mnoga njihova sela bila su uništena. Cionisti su oduvek želeli Palestinu, ali ne i Palestince.

„Dobili smo dobar miraz, ali je on stigao s nevestom koja nam se ne dopada”, izjavio je premijer Eškol na vest da su prvi put posle skoro dva milenijuma jevrejska sveta mesta u Jerusalimu pod kontrolom Jevreja. Munjeviti ratni uspeh bio je za mnoge Jevreje ispunjenje božjeg obećanja.

Treći izraelsko-arapski rat trajao je samo šest dana, do 10. juna, ali je ostavio problem koji do danas nije rešen: šta raditi sa skoro tri miliona Palestinaca sa Zapadne obale i još 1,9 miliona iz Pojasa Gaze? Posle 20 godina otkako je priznat kao nezavisna država, Izrael je počeo okupaciju koja će postati najduža u savremenoj istoriji.

Kombinacija ponižavajućeg poraza Arapa u junskom ratu, ponovljeni neuspesi međunarodne zajednice da zaštiti ljudska prava Palestinaca i jevrejska kolonizacija okupiranih teritorija naterali su Palestince na ozbiljno preispitivanje njihove pozicije. Pokušavali su političkim organizovanjem kroz Palestinsku oslobodilačku organizaciju, oružanom borbom, terorizmom, ustancima.

Čak i kad je politički proces pregovaranja s Izraelom okončan potpisivanjem sporazuma iz Osla 1994, ništa se suštinski nije promenilo, iako su Palestinci „prelaznim samoupravnim aranžmanima” dobili slabašnu autonomiju na Zapadnoj obali, kojom upravlja sekularni Fatah, dok je pojas Gaze – iz kojeg su se Izraelci povukli 2005. godine – dospeo pod kontrolu radikalnog islamističkog pokreta Hamas.

Teška senka junskog rata od pre više od pola veka prekriva Palestince, ali i Arape, koji pokušavaju, ali ne uspevaju, da zaborave ponižavajući poraz.