Četvrtak, 18.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: Vladislava Vojnović

Pisanjem rasteruje demone i raduje dušu

Nagrađivana autorka romana za decu i odrasle, priča i pesama, scenarija za film, televiziju, pozorište i radio kaže da bi iskočila iz kože kad svoje tuge, strahove i radosti ne bi podelila s drugima
Владислава Војновић (Фотографије из личне архиве В. Војновић)

Nedavno je na festivalu „Beldoks” premijerno prikazan dokumentarni film „Pod našim prozorima” Vladislave Vojnović, koju čitalačka i filmska publika u Srbiji (i šire) dobro poznaje po pričama, romanima, pesmama, pozorišnim, filmskim i televizijskim scenarijima. A sad nas, uz pomoć radoznale kamere, uvodi u svakodnevicu češke manjine u vojvođanskom gradiću u kojem je rođena pre 56 godina.

– Bela Crkva je multinacionalna. Kad smo bili deca, takva stvar se stalno s ponosom isticala. Česi su brojna manjina u Srbiji, a većina živi na teritoriji Bele Crkve. To su vredni ljudi koji neguju red, zajedništvo i uzajamnost, dakle, onakvi su kakvi smo nekad bili svi (ili smo se barem trudili). Međutim, Česi su uz sve to imali i jednu dozu distanciranosti, koja nije svima bila simpatična. Vremenom će se ispostaviti da im je upravo ta osobina očuvala identitet kad je došlo do haotične tranzicije, surovog materijalnog i još više duhovnog osiromašenja, mahnitanja najgorih osobina kapitalizma i loših aspekata globalizacije – priča autorka.

Česi i ostali Belocrkvani

Prisećajući se detinjstva u Beloj Crkvi, „malom gradu, onako baš po meri deteta”, Vladislava priznaje da je to, nažalost, i grad nekad zataškavane, a posle površnošću izgubljene burne i nesrećne istorije, prema kojoj se nismo ljudski odredili.

– Kad to kažem, mislim na stradanja prvo Jevreja, pa onda i ostalih, za vreme nacističke okupacije i Drugog svetskog rata, pa „belih” Rusa posle oslobođenja, pa mnogobrojnih domaćih, većinskih Nemaca koji nisu pobegli s nemačkom vojskom u povlačenju (jer ni za šta nisu bili krivi), i predratne imućne ili obrazovane ili naprosto komunizmu nesklone bivše elite i onih koji su je podržavali. Ipak, u mom detinjstvu, tih prosperitetnih i delom prosvećujućih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ličilo je da rane grada kako-tako zarastaju i da će zajednica napredovati. Da će možda dobiti profesionalno pozorište, muzičku školu, bazen za zimske treninge plivača i vaterpolista i još mnogo toga o čemu smo maštali – navodi naša sagovornica.

Ono što su imali, kaže, uzimali su zdravo za gotovo – porodilište, Opštinski sud, bioskop, veliku kasarnu punu vojske, oficira, njihovih porodica, gimnaziju iz 1875. punu đaka, mali aerodrom, železničku stanicu i romantične šinobuse, njive rodne, „vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše”, razne lepe prostore i u njima amaterska udruženja za sportske, kulturno-umetničke i razne druge aktivnosti.

– Grad je imao petnaestak hiljada stanovnika, mirisale su lipe, zimi smo se klizali na zaleđenom jezeru. E, onda su došle devedesete. Za vreme sankcija većina je ostavila sve i bavila se samo švercom cigareta i goriva iz susedne Rumunije. Kad je to vreme prošlo, malo ko se vratio onome što je radio pre sankcija. Koga nije pojela depresija, taj je otišao trbuhom za navodno lakšim, ako već ne zdravijim kruhom u veće gradove, a češće u inostranstvo. Danas u Beloj Crkvi živi možda 5.000 ljudi, ono čemu smo se nadali nismo dobili, a ono što sam nabrojala da smo imali većinom smo izgubili – s tugom primećuje Vladislava.

Jasno nam je da je mnogo tih zapažanja prenela u svoja dela, ipak, koliko je njenih likova, zapleta i replika zasnovano na ličnim iskustvima?

– Ne znam može li išta što čovek misli i piše da ne bude lično. Čak i kad doslovno navodite tuđi tekst, izbor tog teksta je vaš i govori o vama, barem isto onoliko koliko i o autoru. Dok je mlad, čovek misli da je previše dobio genetikom, vaspitanjem, okruženjem, čitajući, gledajući, učeći. A posle, sazrevajući i stareći, saživljavajući se s napabirčenim, učini mu se da ga možda ima i previše, da je „ja” odebljalo i postalo teško kao Trepča, da ga treba tesati i štrihovati. Sve je, dakle, kod mene autobiografsko, bilo bi i kad bih sad sela i napisala naučnofantastični roman iz vizure vanzemaljca. Zapravo, kad zrelo razmislim, u tom slučaju bilo bi to možda i najautobiografskije – smatra umetnica.

Tri mačke u Zemunu

Iz Bele Crkve je stigla u Beograd „na pola školovanja”, puna optimizma, smelih planova i velikih očekivanja. Velegrad joj se, kaže, činio kao mesto puno mogućnosti i nekih fantastičnih ljudi koji se bave svim onim što je nju zanimalo, koji jedva čekaju da je prime u svoje društvo, da je poduče onome što još ne zna i da se dive onome što već zna.

– U Dvanaestu beogradsku gimnaziju sam se upisala zbog drugarice Tamare Vujisić, koja je takođe došla iz Bele Crkve. Ona je pronašla tu školu za obrazovanje „šuvarevski” reformisanih kadrova iz oblasti kulture i javnog informisanja. Ja sam već znala da ću studirati dramaturgiju na FDU, moji roditelji bili su prijatelji, pa i kumovi s pozorišnim rediteljem Jovanom Putnikom, takođe Belocrkvaninom po poreklu. Postojale su, doduše, i svakojake alternative: od scenskog maskera i vlasuljara (što mi se činilo veoma uzbudljivim zanimanjem), preko veterinara i lekara (jer sam bila odličan đak, volela biologiju i želela da pomažem životinjama i ljudima), pa do studija prava (jer su mi otac i deda bili advokati), ali mi se to činilo previše „građanskim” za moje tadašnje liberalne-zenbudističke pojmove – priznaje Vladislava.

I tako se posvetila pisanju, ostavivši po strani sva druga interesovanja (ako ne računamo brigu o životinjama, trenutno, to su tri mačke, Kika, Ćića i Rajko, koje s njom, mužem i ćerkom žive u kućici u Zemunu okruženoj zelenilom). Piše knjige za decu i odrasle, scenarije za film, televiziju, pozorište i radio. A počela je od pesama. Prvu zbirku je objavila 2002.

– Za pisanje se čovek valjda najčešće zainteresuje čitanjem. Čita, svidi mu se pročitano i pomisli da bi možda i on mogao nešto tako, ili mu se ne svidi ono što čita i pomisli da bi to moglo drugačije. Podsticanje dece na ovo i ono u današnjem smislu nije bilo moderno u mojoj mladosti, to se radilo samo sa onima s kojima nešto nije bilo u redu, koji nisu imali ličnu motivaciju, a imali su brižne roditelje. Češće je bilo obeshrabrivanje dece u izborima koji se roditeljima nisu sviđali iz ekonomskih ili razloga poput „šta će svet reći”. Srećom, mene niko nije obeshrabrivao. Moji roditelji su voleli umetnost, nisu mislili da je najvažnije zaraditi novac i egzistencijalnu sigurnost, mama je i sama pisala pesme. Oni sami nisu bili naročito „samoostvareni”, pa je iz svakog njihovog stava, gesta ili reči proizlazilo da čovek mora da radi na tome. Ne vaspitavaju se deca samo pozitivnim nego i negativnim primerom. Da, otac mi je govorio da treba da pišem, a ja sam jedan solidan period života bila ljuta na njega jer mi nije rekao od čega ću za to vreme živeti – iskrena je Vladislava.

Ipak, njen otac je bio u pravu, dobro je procenio ćerkin talenat i mogućnosti i ne bi se reklo, posmatrajući njene mnogobrojne radove i nagrade koje je za njih dobila, ali i radosnu iskru u očima dok govori o svom poslu, da je njen život mukotrpan, neispunjen. Možda ne piše uvek ono i onako kako bi htela, pa ipak...

– Da imam nešto više socijalne inteligencije, da sam uspela da se pozicioniram na neko čvršće mesto, verovatno bih pisala samo filmske scenarije. Ovako, pišem razne stvari, neke zato što su kako-tako plaćene, a neke zato što bih iz kože iskočila kad sve to ne bi izašlo iz mene. Baš sam skoro rekla prijateljici da zaista ne znam kako žive ljudi koji ne pišu, kako se izbore s tugama, strahovima i ostalim demonima, a i kako im ne dođe da spoznaje, smejurije i vedrine ne podele s drugima – čudi se naša sagovornica.

Šta ima sledeće u planu?

– Eh, čovek kaže, a Bog raspolaže: život je ono što se događa dok vi pravite neke pete planove. Glavni mi je plan da još malo poživim jer je u jednom trenutku bilo zaizgledalo da je možda „gejm over”. Sve ostalo biće bakšiš i biće kako bude moglo da bude, nikog više neću siliti ni na šta, a sebe ću naročito pustiti da budem kao onaj novinski prelom šarene stranice u poslednjem trenutku, a koji se zove „kako padne” – tvrdi Vladislava.

Vladislava sa ćerkom Milicom

Porodične zavrzlame

Vladislava Vojnović je udata za Miloša Spasojevića, filmskog i TV snimatelja. Zajednički su osnovali malu producentsku kuću, ali kad je reč o podeli posla, drže se onoga što je njen deda govorio: „Sa svojim jedi i pij, a ne radi!” Mada, dodaje naša sagovornica, brak koji traje uvek je preduzeće, samo je pitanje šta se u njemu preduzima.

– Naša kći Milica Spasojević (1998) apsolvent je na Filmskoj i TV režiji na FDU. Žestoka je kao otac, a elokventna kao majka, sve ostalo joj je na samu sebe. Kako talenat retko ide sam, osim u rediteljskom poslu, dobra je u organizaciji snimanja, likovno i muzički je nadarena, a kad bi više čitala, više bi i bolje i pisala. Sve se nadam, sići će Duh na nju, pa će steći i tu autoterapeutsku veštinu, mada joj, s obzirom na to da svira, možda i ne treba. Sviđa joj se ponešto od nas, a zameranju kraja nema, kako i priliči uzrastu u kojem se nalazi – kaže ponosna majka.

Humor i horor – dve strane apsurda

U svojim delima, bilo da su namenjena odraslima ili deci, Vladislava se rado bavi smešnom stranom ozbiljnih tema (muško-ženski i porodični odnosi, položaj žena u maloj sredini, život manjina u Srbiji, problemi tranzicije u našem društvu), ali jednom prilikom je rekla da ima materijala i za „dobar horor”.

– Rano sam otkrila da i najtužnije stvari, kad o njima govorim ili pišem, imaju tendenciju da se preokrenu na humor, ponekad i urnebesan. Pretpostavljam da se to dogodi zbog jakog i prodornog osećanja apsurdnosti svega i svačega, a koja mi, otkad sam je kao dete uočila, nikad nije iščilela iz glave i duše. Horor bi, u mom slučaju, uvek izvirao iz ogledala, iz samih junaka, iz onoga što živ čovek može da oseti ili ne oseti i šta onda može da uradi ili ne učini drugom, a bogami i samom sebi – objašnjava autorka.

Biografske crtice

Objavila je zbire pesama „Ženske junačke pesme” (2002), „Lovac na grinje” (2007), „PeeMeSme” (2010) i „Ljubav hladnija od smrti” (2018), romane „Lenjinova desnica ili kako se udati za agenta CIA” (2010), „Kozje uši” (2013), po kojem je 2017. snimljen istoimeni film (ona je bila producent i scenarista) i „Avram, Bogdan vodu gaze”, kao i zbirke priča „Priče iz glave” (2019) i „Epizodisti i junaci” (2020). Za roman „Princ od papira” iz 2008. dobila je nagrade „Rade Obrenović” „Zmajevih dečjih igara” i „Dositejevo pero”. Po njemu je snimljen istoimeni film (prikazan na više od 70 festivala i osvojio 13 nagrada). Bila je koscenaristkinja filma „Kako su me ukrali Nemci” iz 2011, sa Svetozarom Vlajkovićem i režiserom Mišom Radivojevićem. Pisala je scenario za domaću sapunicu „Istine i laži”. Autorka je (pod pseudonimom Iskra Ignis) pozorišnih predstava „Kolumbovo jaje” i „Šef, šefica”, koje se igraju u Ljubljani, kratkog igranog filma „Mašine”, dokumentarno-igranog serijala „Dosije”, dokumentarne serije „Kako sam postao ja” i dokumentarca „Pod našim prozorima”.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.