Zakoni u muzici važili su i u vasioni

Drugo, dopunjeno izdanje knjige „Josip” o kompozitoru Josipu Slavenskom, koju je napisala kompozitorova supruga Milana Slavenski, a nedavno je objavio Sokoj, donosi čitaocima emotivnu priču kao dragoceno svedočanstvo o životu i radu velikog muzičara.

– Josip je voleo čoveka i sve živo na ovom svetu neiscrpnom dobrodušnošću, srođujući se i prihvatajući sve njihove radosti i brige kao svoje... Bio je okružen prijateljima, Petrom Bingulcem i Pavlom Stefanovićem, s kojim je često u svojoj sobi, uz čašu vina, provodio sate i sate do kasno u noć u razgovorima o muzici – ovako u knjizi opisuje detalje iz života Josipa Slavenskog (1896–1955) njegova supruga Milana.

Pomenuta soba se nalazila u stanu u beogradskoj Svetosavskoj ulici br. 33. Upravo je ta memorijalna muzička soba kao Legat Josipa Slavenskog svečano otvorena 8. decembra 1983. na sadašnjem Trgu Nikole Pašića br. 1 u Beogradu. U njoj se nalaze lični predmeti, rukopisi, klavir i drugi instrumenti, pisma, biblioteka, nototeka, fotografije. Zahvaljujući porodici, najveći deo zaostavštine ovog jugoslovenskog kompozitora je i zvanično poveren na brigu i čuvanje Sokoju. Za Svetski dan muzike, 21. juna, posetioci će u ovom prostoru od 17 do 20 časova moći da dobiju na poklon knjigu „Josip”.

Josip Slavenski se rodio u Čakovcu, 11. maja 1896. godine, s prezimenom Štolcer, u porodici pekara, a zahvaljujući ocu naučio je da svira citru i vrlo rano počeo da komponuje. Upravo su ta dela koja je napisao uz pomoć intelektualaca iz Čakovca bila razlog zbog kog je odmah primljen na Muzičku akademiju u Budimpešti, gde je studirao od 1913. do 1916. godine. Posle rata diplomirao je 1923. na Državnom konzervatorijumu u Pragu. Godinu dana kasnije veliki uspeh postiže s „Prvim kvartetom” u Donauešingenu i te 1924. se preseljava u Beograd, gde živi do samog kraja.

U skladu sa svojim stavovima, okrenut slovenstvu, 1930. godine promenio je svoje prezime u Slavenski. Bio je obdaren izuzetnim čulom sluha, pomoću kog je dosezao do najdubljih, već ugaslih slojeva folklora, bio je strasni planinar i radoznali astronom i kompozitor kom klavir nije bio potreban jer je čuo sve u sebi. Za njegova dela bili su zainteresovani Bartok, Rihard Štraus i Šenberg, kao i mnogi svetski dirigenti. Bio je tvorac eksperimentalnih dela. Pavle Stefanović je ocenio muziku Slavenskog kao „preuranjenu i zakasnelu”, objašnjavajući da on među prvima u Evropi „uvodi načelo bitonalnosti i politonalnosti” i ističe da je posledica tog načela „znatno narušavanje lepote u klasičnom i tradicionalističkom značenju tog veoma artificijelnog i apstraktnog pojma”. Nikola Hercigonja ga je opisivao kao čoveka „nogama duboko u zemlji zbog folklora, a glavom na nebu zbog zvezda”.

Milana Slavenski nam daje uvid o lepom porodičnom životu, u kući je uvek bilo prijatelja i rođaka, a Josip je stvarao nadahnuto. Navode se i dela koja je komponovao u određenim periodima, a sa elektronskom muzikom se upoznao rano, predviđao joj veliku budućnost i planirao njenu primenu u svojim kompozicijama.

Milana je istakla da su „iza njega ostale, pored brojnih knjiga iz astronomije, matematike, fizike i hemije, tri sveske zabeležaka, računanja, šema, spektara, uz pomoć kojih je dolazio do zaključka da isti zakoni koji važe u muzici važe i u vasioni”.

Na proslavi tridesetogodišnjice Međunarodnog društva za savremenu muziku u Salcburgu 1952. odata mu je počast kao jednom od trojice živih članova osnivača iz 1922. Tada je izvedena njegova Sonata za violinu i orgulje, a „Frankfurter algemajne cajtung” je objavio da je to delo „velike snage i izrazite osobenosti”. Slavenski je preminuo 1955. u Beogradu. Kada mu je supruga Milana na bolesničkoj postelji saopštila da je dobio orden, kratko je odgovorio: „Dockan!”

U ovom novom izdanju predgovor je napisao najbliži član porodice Milane i Josipa Slavenskog, novinar Mirko Bojić, a njegova kćerka Zoja se na nedavnoj promociji takođe prisetila nekih porodičnih detalja:

– Kao mlađi član porodice Milane Slavenski, radosna sam što je objavljeno ovo drugo izdanje. Moj pokojni otac Mirko Bojić, novinar i dopisnik „Politike” iz Indije i jugoistočne Azije, priredio je prvo izdanje ove bogate, nežne i ozbiljne knjige i, nadajući se drugom izdanju, napisao i novi predgovor u kom se pokazuje velika međusobna bliskost, odanost i nerazdvojivost Milane i Josipa i čitave naše porodice.

Iako sam rođena znatno posle Josipove smrti, rasla sam okružena atmosferom kuće Milane i Josipa. Milana je bila veliki intelektualac, profesor engleskog jezika i književnosti na tadašnjoj novinarsko-diplomatskoj školi i prevodilac. Školovala se, kao stipendista, prvo u SAD, a zatim na Kembridžu i vratila u Beograd, gde je radila prvo kao gimnazijski profesor i gde je upoznala i zavolela Josipa. O Josipu sam kao dete znala kako je živeo svoju muziku, kako ju je komponovao uvek bučno, čak i ako je kasno noću svirao na klaviru s prigušivačem, kako je tiho posmatrao zvezde teleskopom, koji je sam sastavljao, kako je mnogo čitao i kako se interesovao za najrazličitije oblasti, od antičke književnosti do nuklearne fizike, kako se pridržavao svoje etike u svakom aspektu života.

Saznajemo takođe da je 7. juna godišnjica smrti Milane Slavenski.

– Savršeno je odgovarajuće da se ovih dana ponovo govori o ovoj Milaninoj knjizi povodom novog izdanja i da se generacije njenih učenica i studenata sete nje, čija ličnost i kroz ovu knjigu o suprugu Josipu Slavenskom uporno služi kao uzor – kaže Zoja Bojić.