Toplina porodične sobe u azilu

Niko tako nežno, bar ne da pamtim, nije na velikom filmskom platnu ujutro budio članove svoje porodice kao što to stalno radi Mahtab – mlada majka i supruga u filmu „Prvi sneg” („Any Day Now”) Hamija Ramezana. Tihim i milozvučnim glasom, poljupcima u kosu i ruke što izviruju ispod prekrivača i radosnim podsećanjem da ih sve čeka još jedan lep i sunčan dan. I porodica ustaje srećna i nasmejana, orna da sa osmehom obavi svoje jutarnje rituale.

Mahtab će svo troje sa istom takvom nežnoću postrojiti da ih pregleda i namesti pred njihov svakodnevni odlazak kroz gvozdena ulazna vrata te jedne jedine skromne, ali sa toplinom i ukusom nameštene sobe u kojoj u porodičnoj harmoniji žive. Otac Bahman, majka Mahtab, sin Ramin i ćerkica Donija Mehdipur. Gotovo pa prava filmska porodična bajka, da nije činjenice da se ta gvozdena vrata, i sobe i same zgrade i njenih hodnika, već oko devet sati uveče striktno ne zaključavaju jer zavlada policijski čas.

Mehdipurovi su Iranci, tražioci azila u Finskoj i ta omanja soba i čitava zgrada u kojoj žive je objekat zatvorenog tipa gde se i sa nadom i verom iznad kojih negde daleko u pozadini lebdi i ta strepnja od neizvesnog ishoda, čeka finalni ishod njihovog statusa. Dobijanje azila ili deportacija.

Čarolija ovog nežnog duboko a tiho humanog, delikatno ispričanog i rediteljski uredno skrojenog Ramezanovog filma jeste upravo u tome što on gledaocu ne nameće opterećenje težinama imigrantskih i azilantskih tema dokumentarističkog tipa. On o ovome pripoveda ne otkrivajući ništa o prošlosti porodice ili razlozima odlaska iz Irana i dolaska u Finsku u taj zatvoreni prostor. Ramezan Mehdipurove portretiše tako da gledaočevo razumevanje njihove nezavidne situacije postaje impresionističko. I baš zato možda i emotivnije. Svedočimo zapravo drami, ali onih uobičajeno filmski povišeno dramskih ili dramatičnih elemenata nema. Uranja se u toplinu i šarmantnu duhovitost što izvire iz porodične svakodnevice...

„Prvi sneg” je debitantski dugometražni film Hamija Ramezana (do sada je već snimao dva kratka filma), reditelja koji već duže vreme živi u Finskoj. Reč je o poluautobiografskom filmu, lično migrantsko iskustvo samog autora utkano je kroz (o)sećanja na čitav taj azilantski proces proživljen dok je bio dečak. I otuda je dečak Ramin zapravo glavni junak i otuda taj povremeni osećaj melanholije.

Kao reditelj Ramezan ne umanjuje realnost i izazove onih koji su napustili svoje domove i zemlje zarad nečeg boljeg, ali je odlučio da o tome pripoveda nižući lirske kadrove koji svedoče o snazi porodice, o radosti detinjstva i mladosti, o ljudima i njihovoj dobroti... Iako su njegovi filmski junaci zapravo zarobljenici, autorov narativni fokus je na jednostavnim svakodnevnim radostima: zabava, tradicionalni ples u totalnoj tišini (posle 21 časa ne sme biti buke), igre, prijateljstva, uspostavljanje toplih i iskrenih društvenih veza sa ljudima oko sebe u čije se običaje i pravila uklapaju bez problema. Upravo je ta ljudska međupovezanost negde i njegova centralna ideja o tome šta se sve filmom može postići. Bolje međusobno razumevanje u različitosti i lakše prihvatanje drugih i drugačijih.

Ramezan se ovim svojim debijem nameće kao dobar posmatrač svega onoga što svedoči o tome kako se ljudska slabost može pretvoriti u snagu, ali i kao reditelj koji sjajno radi sa glumcima. Otuda nema nijedne glumačke greške. Svi su odlični. Tako prirodni i za gledaoce očaravajući. I Šahab Hoseini kao otac Bahman (ovog popularnog iranskog glumca poznajemo iz mnogih filmova), i Šabman Gorbani kao majka Mahtab (ovo joj je prva uloga, a svojom igrom i licem zaseni sve oko sebe) i dečak Aran-Sina Kešvari u ulozi trinaestogodišnjeg đaka Ramina što roditeljima prevodi sa finskog kad god zatreba, i devojčica Kimija Eskandari što igra vrcavu Raminovu mlađu sestru Doniju. Osim Hoseinija i finskih profesionalnih glumaca u manjim ulogama, sve su sami naturščici, a Ramezan ih sa toliko zavidne veštine vodi i međusobno uklapa do savršenstva čvrsto se oslanjajući, u upotrebi plitke dubine polja objekata u prvom planu unutar kadra, i na direktora fotografije Arsena Sarkisijanta...

I pašće taj prvi sneg baš u trenutku najdramatičnijem za Mehdipurove, ali će ga oni dočekati i sa osmehom i sa onim njihovim istim toplim jutarnjim navikama iako su sada iza drugačijih rešetaka. U svakom smislu lep, mali, naizgled jednostavan a unutrašnjom snagom očaravajući film koji mami na porodično gledanje u bioskopu.