Ogromno neznanje i kako ga steći

U velikom intervjuu koji je „istoričar i bivši diplomata” Milan St. Protić dao nedeljniku „Vreme”, na pitanje novinara: „Koliko građani Srbije zapravo poznaju Rusiju?”, ovaj daje sledeći odgovor: „Pre neki dan je prvi čovek ove zemlje pomenuo ličnost Nataše Raskoljnikov hvaleći se svojim poznavanjem ruske književnosti. Ta ličnost ne postoji. Postoji Nataša Rostova u Tolstojevom „ Ratu i miru”, a u „ Zločinu i kazni” Dostojevskog postoje Sonja Marmeladova i Dunja Raskoljnikova, sestra glavnog junaka Rodiona Raskoljnikova. Ali Nataša Raskoljnikov ne postoji. To vam je dobra ilustracija da kod nas i u samom vrhu zemlje vlada ogromno neznanje.”

Čitam ovo u četvrtak ujutro i zazvuči mi glupo. Pretpostavljam da „istoričar i bivši diplomata” aludira na Aleksandra Vučića, a opet mi Aleksandar Vučić ne deluje kao neko ko se hvališe poznavanjem ruske književnosti. Naročito ne mogu da zamislim da nabraja likove iz jednog konkretnog romana Dostojevskog kao da polaže ispit na Filološkom fakultetu.

I možda bih i zaboravio na celu stvar da već od ranog popodneva istog dana različiti listovi i portali nisu počeli da prenose citiranu Protićevu izjavu kao neku veliku mudrost. Nisam bio u Srbiji protekle nedelje pa se raspitujem kod prijatelja da li je predsednik Vučić dao neki intervju koji mi je promakao, a oni me upućuju na razgovor u drugom dnevniku Radio-televizije Srbije od šestog juna ove godine. U tom razgovoru, a u kontekstu primera primenjivanja „kansel kulture” na najslavnije ruske kompozitore i književnike Aleksandar Vučić kaže, doslovno, i ovo: „Pa šta će da uče deca ako neće da uče Dostojevskog... I sad treba, pošto nećemo da pripadamo, i neću ni ja kao predsednik države da pripadam čoporu koji treba da osudi Dostojevskog, zamislite osudite Dostojevskog, pa kažete ’Zli dusi’, znate,  pa ’Kockar’, pa ’Karamazovi’,  Nataša, Raskoljnikov, oni su... što to da čitate? A šta da čitate? A šta čitate ako ne čitate to?”.

Dakle, stvar je više nego jasna, za svakog sa minimumom medijske i bilo koje druge pismenosti. Ilustrujući važnost Dostojevskog, Aleksandar Vučić navodi naslove tri njegova dela i imena dvoje čuvenih njegovih junaka. Niko sa minimumom dobre volje neće pomisliti da on govori o jednoj osobi „Nataši Raskoljnikov” nego će shvatiti da prvo kaže Nataša sa referencom na jednu osobu, a zatim Raskoljnikov, misleći na drugu. Javnosti je svakako poznato da Aleksandar Vučić govori ruski dovoljno dobro da može na ovom jeziku voditi protokolarni razgovor i bez prevodioca. Čak i čovek sa mnogo lošijim znanjem ruskog bi pominjući neku fiktivnu Natašu koja se preziva Raskoljnikov, rekao Nataša Raskoljnikova, a ne Nataša Raskoljnikov. Uostalom, i Protić govoreći o Tolstojevoj junakinji govori o Nataši Rostovoj, a ne o Nataši Rostov.

S jednakom (ne)ubedljivošću je Protić mogao da insinuira i da Vučić fantazira o nepostojećem romanu Dostojevskog o nekom Italijanu sklonom ruletu koji bi se zvao „Kockar Karamazovi”. Pošten čovek koji nešto zna o opusu Dostojevskog može jedino da se upita na koju od nekoliko Nataša u njegovoj prozi Vučić misli. Meni se čini da misli na Natašu Nikolajevnu, glavnu junakinju „Poniženih i uvređenih”, ali možda i nisam upravu. U političkom smislu, stvar je potpuno nebitna. Mogao je Vučić da kaže i Lolita Raskoljnikov i stvar bi bila posve jasna; čovek se protivi bizarnoj ideji da se evropska kultura odriče svoje ruske komponente i misli da bi to bilo ravno samoubistvu kao što misli i svako najelementarnije upućen u ruski doprinos evropskoj i svetskoj umetnosti.

Kao i uvek, pokušavajući se narugati Vučiću, Protić se narugao samom sebi. Kao karikatura onih štrebera kojima se smejao Kiš u „Času anatomije” on čitaocima „Vremena” pokazuje svoju „erudiciju” jer, eto, on kao pravi profesor zna da je Sonja – Marmeladova , a da je Dunja – Raskoljnikova. U istom intervjuu on, međutim, veli kako je Dostojevski napisao „Zle duhove” kao reakciju na knjigu Černiševskog „Šta da se radi?”. A i vrapci na grani, kao i oni koji ne čitaju ništa osim „Vikipedije”, znaju da je kao reakciju na „Šta da se radi” Dostojevski napisao „Zapise iz podzemlja”, dok su „Zli dusi” reakcija na tzv. „slučaj Nečajev”. Postoje u raznim tradicijama poslovice tipa „rugala se sova sjenici” ili „rugala se šerpa loncu”, ali da se takozvani intelektualac ruga političaru jer je političar bolji od njega ne samo u stvarima političkim, nego u stvarima intelektualnim, to je stvarno, što bi rekao Đorđe Balašević, izuzetan peh.

Pisac i novinar