Ko tumači glas Rusa

(Reagovanje na tekst „Ko su Rusi koji sve praštaju Putinu”, „Politika”, 17. 6. 2022)

List „Politika” je u rubrici „Pogledi” 17. juna objavila opširnu analizu kolumniste Boška Jakšića pod naslovom „Ko su Rusi koji sve praštaju Putinu”. Uvek je dobro što podrobnije objašnjavati društvene promene, posebno globalne, pošto ono što dobijamo preko televizijskih ekrana uglavnom se svodi na kratke vesti i tek poneki komentar.

Ali, svaka analiza mora da bude zasnovana, prevashodno, na činjenicama, a čini se da se gospodin Jakšić na njih u pomenutom slučaju nije baš preterano oslanjao. Možda stoga što je kao podlogu za svoje izlaganje iskoristio tekst izvesne Svetlane Erpiljeve, saradnika „Laboratorije za društvenu sociologiju” i „Centra za nezavisna sociološka istraživanja”, inače doktoranta pri „Istraživačkom centru za istočnoevropske studije”, Univerziteta u Bremenu.

Zvuči visokoumno, ali – nije. Naime, u tekstovima koje objavljuje pomenuto društvo ne čuje se glas velike većine (skoro 80 odsto) Rusa koji jasno stoje iza svog izabranog šefa države, pa ni većine Ukrajinaca koji na aktuelne događaje gledaju iz sopstvenog ugla i – direktno sa terena. Analiza je, kako kazuju sami tvorci, urađena nakon razgovora sa stotinak Rusa i Ukrajinaca izbeglih sa ratišta. Malo za nepristrasnu studiju.

Pokušaću stoga, prateći izlaganje kolege Jakšića, da ukažem na nedorečenosti, pa i nedopustive greške, koje su se našle u pomenutoj analizi i njegovom tekstu.

Krenimo redom. Slučajno ili ne, autor već u prvom pasusu na ne baš skriveni način pokušava da uporedi aktuelnog ruskog predsednika Vladimira Putina sa nekadašnjim nacističkim liderom Adolfom Hitlerom. Pokušava, ali ne uspeva. Svakome ko je kao đak osnovne škole bar poneki put otvorio udžbenik iz istorije, štampan bilo gde na svetu, uključujući i Nemačku, jasno je da se svako poređenje svodi tek na lični animozitet njegovog autora.

Ali, manimo se Jakšićevog animoziteta prema Putinu. On u nastavku navodi da je, po zlu čuveni, ukrajinski bataljon „Azov” proglašen nacističkim tek kako bi kod „330 miliona Rusa izazvao patriotska osećanja”. Greška: Rusa danas u matičnoj državi ima tek oko 145 miliona, a i u vremenima Sovjetskog Saveza u tadašnjoj zajedničkoj državi je živelo manje od 300 miliona stanovnika, sve ukupno, sa svim drugim mnogobrojnim nacijama među kojima je bila i – ukrajinska. Uzgred, pomenuti bataljon „Azov” proglašen je nacističkim još pre nekoliko godina. Sada je njegovo prisustvo na terenima Donbasa samo potencirano zahvaljujući medijima.

Jakšić se potom obrušava na zabranu „javne reči i ukidanje pojedinih glasila (`Eho Moskve` i `Dožd`)” od strane vlasti u Kremlju, ne pominjući globalnu zabranu emitovanja programa ruskih informativnih agencija poput „Raša tudej” i „Sputnjik”, uvedenu već prvih dana po otpočinjanju „Specijalne operacije” u Ukrajini. O pravednosti ovakvog aršina, ne treba ni trošiti reči.

Što se tiče rata u Donbasu, njegov uzrok leži prevashodno u pokušaju SAD da, kroz članstvo svih država na kontinentu, u NATO-u (osim Belorusije) pod svoje preuzme i poslednji metar evropske granice sa Rusijom. Srbija je iz toga trenutno izuzeta zato što nije neposredni ruski sused, i zato je i njeno članstvo u EU na „dugom štapu”. Takođe, najviši američki i NATO zvaničnici svakodnevno otvoreno tvrde da ono što preduzimaju u vezi sa aktuelnim ratom za glavni cilj ima ekonomsko i svako drugo slabljenje Rusije i njeno vraćanje u vremena pre deceniju i po. Ukrajina je samo – bojno polje.

Jakšić (tačnije pomenuta Svetlana Erpiljeva) u pomenutoj analizi pristalice politike ruskog predsednika Putina deli u više kategorija: 1. one koji slepo veruju svom lideru, 2. one koji su indoktrinirani idejom „ruskog sveta” (sjajan eufemizam da nekoga proglasiš nepoželjnim), 3. one koji se plaše NATO-a, 4. one koji veruju da će novi rat u Donbasu okončati onaj stari iz 2014.

Pa, da vidimo. Možda Jakšić ne veruje svom predsedniku, ali onaj koji sedi u Moskvi, ruski, ipak je nešto drugačiji. Ako ništa drugo vodi najveću državu na svetu. Imajući u vidu šta je nasledio (Mihail Gorbačov, Boris Jeljcin), vodi je – adekvatno. A da li je metodologija kojom to čini dobra ili ne, pokazuju rezultati ispitivanja javnog mnjenja koji govore da Putinu danas veruje skoro 80 odsto Rusa. Sumnjati u zdrav razum više od 120 miliona ljudi, ma koje nacije ili vere bili, malo je neozbiljno. Na kraju krajeva, oni žive pod drugačijim uslovima u odnosu na Erpiljevu i Jakšića, sa drugačijom vizijom sopstvene budućnosti.

Kada je reč o „ruskom svetu” tu je svaka priča izlišna. Ovih dana nam sa zapadne strane Atlantika toliko naturaju ideju o superiornosti „američkog sveta” da sve postaje komično i prelazi u banalnost. Jednako kao i teza da u Donbasu Rusi sprovode genocid, dok Ukrajinci tek – „rat vode traljavo”.

Jakšiću izgleda smetaju i oni koji se plaše NATO-a. Mi ovde u Srbiji i najbližoj okolini barem znamo da li je taj strah opravdan ili nije. Savetovao bih kolegu da ponekad prođe pored zgrade RTS-a, bivšeg Generalštaba i sličnih zdanja u Beogradu, pa neka iz onoga što tamo bude video izvuče zaključak. Pri tome mislim, prevashodno, na razmere fizičkog razaranja. Ako je sve to i moguće sanirati, stradali ljudi su nezamenjivi. Uostalom, jasna je namera većine Evropljana (a njima bi valjda i mi trebalo da pripadamo) da se što više izmaknu ispod tutorstva Vašingtona. To je najbolje moglo da se vidi kroz vidno oklevanje određenog broja zemalja EU, pa i nekih najvećih, da Rusiji nametnu ekonomske sankcije, ili pošalju svoje vojnike na ukrajinsko ratište.

Pravo je kolege Jakšića da bude naklonjeniji tzv. Zapadu nego Istoku. On često piše kao da je ubeđen da je već i samo priključenje Evropskoj uniji dovoljno da nam svima bude bolje. Nestaće nacionalizam, lopovluk, korupcija, kriminal, beda... U to ime spreman je izgleda da se odrekne i Kosova i Republike Srpske. Tako se barem izjašnjavao u više navrata. Ali nikada, ni u jednom tekstu, nije naveo da samo članstvo u EU nije status drugih bivših socijalističkih država promenilo ni za jotu. Promenilo se vreme, život je lakši, mirniji... Ali svi oni su i dalje duboko na začelju Evrope, tamo gde su bili i u trenutku ulaska u uniju, pre tri decenije, tek kao izvor jeftine radne snage.

Na kraju, da li će rusko mnoštvo zaista skupo platiti svoje poverenje u vođu? Možda, ali će ostati – Rusi. A za opstanak to je najvažnije.

Novinar „Politike” u penziji